Бранислав Алексић, који је пре само неколико дана дипломирао глуму на Академији уметности у Бањалуци, пошао је на пут дуг 500 километара од Новог Сада до манастира Житомислић код Мостара – пешке.
Свој пут посвећује помоћи Косову и Метохији – па га можете подржите донацијом за породицу Крстић, школу „Благоје Радић“ и Манастир Светог Спиридона.
Бранислав ће ноћити у конацима, али и под отвореним небом, а за 20 дана посетиће скоро 20 манастира, од Фрушке горе до Херцеговине. Његов пут можете пратити на Инстаграм страници „Траг номада“ и истоименој ФБ страници.
Осим тога што је глумац, Алексић је и дипломирани филолог србиста. Најзначајнију улогу до сада остварио је у представи „Швабица“ Народног позоришта Републике Српске играјући Мишу Маричића. За ту улогу на Позоришном фестивалу „Љубица“ добио је награду за најбољег младог глумца. Такође, за исту улогу је добио награду за најбољег глумца вечери на Фестивалу „Дани Зорана Радмиловића“.
Први дан ходочашћа (Нови Сад – манастир Беочин)
Након што је јутрос напустио Нови Сад, у поподневним часовима Бане је стигао до своје прве станице, у манастир Беочин. Тамо је ручао, вечерао, водио дивне разговоре са игуманијама и свештеником, делио речи које се не заборављају.
Пут којим је ишао није водио магистралом, већ планинским стазама, кроз успоне и падове, кроз тишину шума. Једино насељено место кроз које је прошао били су Стари Лединци, где је застао да обиђе цркву Светог Николе.
Успут је свратио и у манастир Раковац, попио кафу са монахом, одморио и наставио даље.
У Беочину га је дочекао мир. Ово предивно светилиште, окружено природом и сопственом фармом, тихо носи посебну благост женског монаштва. Овај женски манастир, по чему је и специфичан, посвећен је празнику Вазнесења Христовог и налази се на ободу Фрушке горе.
Овим је први дан завршен. Тежак ранац, болна леђа, уморне ноге, емоције разнолике, вера јака, очи и душа широм отворене. Пут тек почиње.
Други дан ходочашћа (ман. Беочин – ман. Гргетег – ман. Крушедол)
Са благословом игуманије и кесом хране за наставак пута, Бане је јутрос напустио манастир Беочин и поново кренуо планинарским стазама Фрушке горе – стазама пуним успона и падова.
У подножју планине дочекао га је манастир Гргетег, велелепна, раскошна светиња, дивно уређена, тиха и спокојна. Без много речи, уз молитву, одморио је поред чесме у хладу манастирског дворишта.
Затим је наставио даље, овог пута равницом, али са новим изазовом, са сунцем које га је пратило без предаха све до манастира Крушедол. Тамо га је дочекао аутобус пун странаца јер овај манастир неретко посећују и туристи. Манастир Крушедол се састоји од две целине, мушког манастира са црквом посвећеном Благовестима и женског манастира са црквом посвећеном Сретењу.
Стигао је таман пред почетак ноћне литургије. Након молитве, примљен је у конак, вечерао са игуманима и поделио пар речи о свом путовању.
И ова два манастира, као и манастир Беочин, имају предивне фарме, домаће животиње, баште и све што тихо и скромно чува дух тог света.
Два нова светилишта. Два нова предаха. Још један слој тишине и вере.
Трећи дан ходочашћа (ман. Kрушедол – ман. Велика Ремета – ман. Ново Хопово – ман. Врдник)
У зору, још пре 5:30х, напустио је манастир Kрушедол. Kроз сунцокрете, викенд насеља и шуме Фрушке горе, стигао је до манастира Велика Ремета, још успаваног и тихог због чега његове житеље није узнемиравао. Одморио је у башти, напио се хладне воде и наставио даље.
Планинарске стазе поново су га водиле крај манастира Гргетег, а затим даље кроз богату и плодну равницу. Виногради, воћњаци, поља кукуруза и пшенице пратили су га километрима, али и нова неизвесност, први сусрет са страхом од паса и дивљачи који су му пресецали пут.
У манастиру Ново Хопово задржао се дуже. Помолио се, упалио свеће, одморио, поздравио Доситеја Обрадовића и кренуо даље, сада већ са жуљевима на ногама.
Пролазак крај мегаломанског градилишта и изграђеног села кинеских радника који су ту смештени са својим породицама док трају радови на Фрушкогорском коридору оставио је у њему велики немир. Није могао да се одупре утиску да је прошао крај радног логора, те је са узнемиреним осећањима по питању човека као сведока модерних логора капитализма, наставио свој пут даље, назад у природу до Врдника где га је сачекала права врева. Бања, хотелски комплекси, собе за издавање, гужва, београдске таблице, туризам… А изнад свега, тишина манастира.
Овај женски манастир познат је и по томе што је у њему прошле године мироточила чудотворна икона Пресвете Богородице „Умекшање злих срца”. Тишину манастира је убрзо пресекао плач детета, чијем крштењу је сведочио, а затим, уз благослов игуманије, добио уточиште у манастиру који чува мошти кнеза Лазара. Уследила је вечерња литургија, оброк, купање и одмор. Сутра наставља планинском стазом до манастира Шишатовац, последње светиње на Фрушкој гори, пре него што крене даље, ка Дрини.
Из манастира Врдник кренуо је у рану зору. Свештеник га је испратио на капију, уз благослов и топле речи подршке за даљи пут. Kроз насеље Врдник пронашао је улаз на планинску стазу која га је прво одвела до манастира Јазак, прве светиње коју је тог дана посетио.
Даље, пут га је повео у шуму. Док је у мислима тихо јадикујући размишљао о страху од паса луталица на које све чешће наилази у насељима, ођедном се појавио пас, бео, са једним плавим и једним црним оком. Пратио га је све до уласка у Бешеновачки Прњавор, где је свратио да обиђе фарме на путу. Белог пса је „оригинално” и „креативно” назвао крајње новосадски „Гари”. Постали су сапутници, он и пас, вођени тихим дијалозима кроз шуму Фрушке горе.
Планирао је да скрене са пута и расхлади уморне ноге на језеру Бели камен, удаљеном свега 200 метара испод манастира Бешеново, али га је у том тренутку пресрео чопор паса. У близини су били Kезумовићи, брачни пар који је стао поред извора да наточи воду. Упознао их је и придружио им се до језера, где су заједно провели сат времена у купању и разговору о дивљој градњи на Фрушкој гори, сечи шума и каменоломима који у једном моменту дођу до тачке подземних вода када настају управо оваква језера којих је сада пуна Фрушка гора, а која се све чешће претварају у туристичке дестинације.
Kезумовићи су му на растанку дали нешто хране и охрабрен речима господина Kезумовића, иначе гљивара и оца двоје деце, наставио је ка манастиру Бешеново, где је присуствовао литургији, упалио свеће, целивао иконе и одморио. Затим је кренуо ка најудаљенијој тачки тог дана, манастиру Шишатовац.
Нажалост, планинарска стаза га је први пут изневерила. Закрчена обореним стаблима и шибљем, натерала га је да се врати назад, изгубивши неколико километара. Потом се морао изложити магистрали, дугом ходу по сунцу, уз звуке аутомобила и сопствени умор.
Успут је застао на Софијиним изворима, месту снажне енергије, испуњеном иконама, дрвећем и крстовима.
Одморио се кратко, па наставио кроз насеље Лежимир, пењући се изнад њега до манастира Шишатовац који је затекао празан. Био је очајан, на ивици издржљивости, али вера га није напустила.
Наставио је до манастира Петковица, удаљеног два километра. Kако је у питању женски манастир, а игуманија није била присутна, сестре му нису могле дати благослов за ноћење, али су га нахраниле, дале му предах и неколико мајчинских, топлих речи. Упутиле су га ка мушком манастиру са дугом традицијом Kувеждин.
Очекивало га је још 3 километра хода. Прошао је кроз насеље Дивош, затим кроз њиве и баште, уз подршку и окрепљење од мештана села и коначно стигао до манастира Kувеждин, баш у тренутку када је била у току ментија. О том искуству неком другом приликом. Иако је било касно, свештеник му је дозволио да преноћи, уз услов да ујутру присуствује јутарњој молитви у 4 сата, након које ће наставити пут ка Сремској Митровици.
Пети дан ходочашћа (ман. Кувеждин – Сремска Митровица – Засавица)
Након јутарње молитве у манастиру Кувеждин, кренуо је путем кроз насеље Дивош ка Чалми. Тамо је, уз кафу са мештанима, преговарао о својој женидби и о томе кога ће од њих за кума. Како кажу, кафа је била „на рачун куће”, а ракија ће, кад дође време за свадбу, бити на његов рачун.
Након осмеха и топлог дружења, уследили су сунце и магистрала. Прешао је аутопут и ушао у Сремску Митровицу. Зној, мисли, жуљеви… Људи су застајали аутомобилима да му понуде превоз, не знајући да су тим гестом изазвали прве сузе на овом путу. Није могао да их задржи, плакао је као дете и рекао себи: „Смисао живота је вјера у људе и љубав”. То га је охрабрило.
С тим сазнањем у срцу, стигао је до Митровице. Очекивао је мали град, али километри су се низали, а жуљеви су га приморали да шепа. Снагу да стигне до Засавице дале су му породица Богдановић која га је нахранила и породица Пајкановић која га је угостила у свом дому, пружила туш, одмор, витамине, освежење и доста корисних ствари за наставак пута.
У Митровици није затекао дух манастира, али јесте дух људске доброте и вере. Сазнање да људи прате његов пут и да су молитвено уз њега, додатно га је оснажило да крене у своје коначиште за вечерас, шатор. Први пут га је сам монтирао, а поставио га је у кампу Засавица, предиван резерват природе поред Саве, где му је директор кампа, Марко Косијер, одобрио боравак без надокнаде, те му се овом приликом захваљује. Камп је дивно уређен и нуди све услове за боравак. Ствари су опране и стављене на сушење, а жуљеви намазани.
Време је за починак, сутра га чека трећи дан у низу са више од 30 пређених километара.
Шести дан ходочашћа (Засавица – ман. Илиње)
Након што је саставио шатор и спаковао ствари, наставио је пут. Из села у село. Свако село једна главна улица, једна раскрсница и обавезни маркет на том раскршћу. Између села, поља кукуруза, пшенице, сунцокрета, али и понека њива купуса, паприке, парадајза.
Сељаци са трактора му машу. Сељаци испред маркета и са чувених клупица у авлијама желе му срећан пут. Уз топле речи, деле и своју муку, говоре како је теже него у Милошевићево време. Он не зна како је тада било, али на лицима и рукама тих људи види се патња, патња коју ова држава одавно не чује.
Опет сузе, овај пут од беса. Узбурканост у души, немоћ у телу, псовке упућене онима који су продали српског сељака, човека који је некад хранио ову земљу, а данас једва храни своју породицу. У једном од тих разговора, госпођа Милка Цвајић замолила га је да, кад стигне у манастир, упути молитву за њене свиње које је захватила болест.
Стопала, као кратери од вулкана. Ипак, нешто га је довело до манастира. Ни физика. Ни логика. Нешто више.
У манастиру Илиње га је дочекала вечера и веома занимљив разговор с Владиславом, женом која одржава имање манастира, а која је и сама ходочастила, али у групама. Пружила му је савете за наставак пута, неке ствари су га уплашиле, а неке одважиле. Поделила је сопствено виђење онога што он чини, назвала је његов подвиг „дивном хуманитарном ствари”, али га је и упозорила, да не потцењује тежину хода и тога да корача сам. Да се тело троши. Да после 10 часова на овом сунцу све постаје теже. Да можда сва врата неће бити отворена као до сада.
Али наравно и да својом добротом све оно што му свет и људи пруже, приграби својом невиношћу и остане јак у вери да је свет управо то – отворена врата.
Седми дан ходочашћа (ман. Илиње – ман. Троноша)
Дан је завршен са готово 50 пређених километара. Ни сам не зна како је стигао до манастира Троноша, али након 14 сати хода је ипак успео. Јутрос, раније него иначе, кренуо је из манастира Илиње у 04:30х. Без сунца, у свежини зоре, природа и насеља тек су се будила. Ход кроз поља преко аутопута, а прва станица Прњавор (трећи Прњавор на овом путовању 😅).
Кафана, идеално место за паузу. Ни ова кафа није наплаћена, чика Раде из „Плавог хоризонта” не само да је частио, већ је уз осмех додао и хиљаду динара да се нађе за пут. Након кратког разговора, наставио је даље. Овог пута нелегално, пругом, бар један део пута. Мало адреналина и изазова, трагови хлада и покушај да се заобиђу дубине села Лешница и Стража.
Тако је завршена прва, хладна половина дана. Затим креће топлотни удар и гола долина Јадра. У ваздуху пустош, а долина иако зелена слути неко зло. Од госпође Миланке узео је воду, а таман се и комшилук вратио са брања малина. Сели су заједно, али је морао да одбије кафу јер га је пут звао даље.
Горњи Добрић, Грнчара, Коренита па узбрдо до манастира Троноша. Успут бол, шепање и повремено стајање у хладу. Први пут је уочио лисицу, још једног члана колекције животиња које је срео на овом путу.
Много фарми, земљорадничких поседа и још једна прича о земљи која је продала своје сељаке.
На клупи деда каже: „Кад кућа гори, дуг на димњак износи”. Замерке на рачун председника, али и заједничка жеља да нека демократија једном коначно стигне и у ову нашу Србију.
Стигао је у манастир Троноша. Међутим, нису могли да га приме јер је у питању женски манастир који због страха од непознатог овог пута није хтео да направи изузетак. То је потпуно разумљиво ако узмемо у обзир да су претходно били изложени разним покушајима разбојништва.
Дали су му благослов за даљи пут, али коначиште су му рекли да потражи на другом месту. Није се наљутио, сишао је 50 метара ниже, до извора Девет Југовића где је сео и испред извора заплакао. Не од љутње, не од неправде, већ искључиво од чисте физичке боли. Након толико километара, ноге су га издале. Тело му је исцрпљено, а пред њим, неизвесност где ће преспавати.
А онда су се појавили Матићи. Дошли су по воду, а наишли на човека на ивици снаге. Осетили су његову бол, чули његову причу и одмах се дали у акцију. Сместили су га у Микин вајат који се налази километар ниже од манастира. Ту су му пружили вечеру, преноћиште и обезбедили доручак за почетак сутрашњег дана. Попили су пиће и испричали се. Дивно је што се њихов сусрет десио управо испред извора Девет Југовића.
Вечерас остаје ту, да се окрепи, одмори и припреми за наставак пута ка Бањи Ковиљачи.
Осми дан ходочашћа (ман. Троноша – Тршић – Лозница – Бања Ковиљача)
Након напорног јучерашњег дана и до сада пређених 230км од почетка пута, данас је свесно изабрао краћу руту, а имао је и радостан циљ. Упутио се ка Бањи Ковиљачи, ка кући дивне породице Гаговић, баке и деке његове драге пријатељице Исидоре Давидовић, са којом је пре само две недеље дипломирао глуму.
Ова тачка путовања, пре преласка границе, за њега није само место за одмор, већ место где се осећа као код куће и баш због тога му је веома значајна. Из Бијељине су дошле да га виде и Исидора и њена мама Светлана којима је испричао неколико анегдота са пута. Све време су га пазили као члана своје породице, а касније је стигло још дивне фамилије са којима су текли разговори уз ручак. Код Гаговића је опрао све ствари, добио нове лекове и креме за наставак пута, храну, одмор и оно најважније, љубав. У топлини овог дома обновио је физичко здравље и припремио се за сутрашњи пут.
Док је ходао до њих, све време га је пратила киша која након врелих дана проведених у равници прија и олакшава пут. Пут који га је водио кроз Тршић, родно место Вука Стефановића Караџића. Обишао је његов дом, музеј, читав туристички комплекс који је ефектно урађен како би се зарадио новац (на пример, ако желите да уђете у двориште Вукове куће, морате да платите 200 динара). Ипак, све је урађено поприлично пристојно, али по његовом укусу би могао да се нађе бар по неки фрижидер за сладолед и бар по који вајат мање. У разговору са једним староседеоцем чуо је и другу страну. Старац му је тврдио да се Вук преврће у гробу јер они и његове комшије зарад комплекса бивају одсечени од својих имања. Погодио га је тај осећај отуђености и немоћи локалног становништва који постају странци на сопственој дедовини. Туризам на челу са политиком појединаца поступа по својој жељи, не ослушкујући пулс људи чија дедовина се налази тик уз Вукову кућу. Старац је звучао доста узрујано, а тешко је не поверовати му ако нам већ довољно пута није доказано како се нажалост барата са пројектима у земљи.
Насеља, лепи погледи, црква поред пута и на крају Лозница, други већи град после Сремске Митровице. Нажалост, пролазак кроз Лозницу донео му је тугу. Дивља градња као и у сваком граду у Србији тренутно. Док је сељак на селу препуштен забораву и борби за опстанак, у градовима ничу бетонски голубарници, купљени од продаје дедовине, из муке или греха, а након чега бивамо заробљени у неколико квадрата стана. Без трема, без лозе, без дворишта са псом, тек тераса, клима под главу и поглед на комшијску интиму.
Поставио је себи питање: када смо то ми тачно постали колонија и изгубили сваку врсту своје државности и личне слободе? И тако, по киши, магистралом, незгодним путевима, крај великих брзина и мало простора са стране где је киша претворила асфалт у реку, тешким ногама и натопљеним патикама, стигао је до Бање Ковиљаче и већ поменуте породице Гаговић. Тамо га је сачекала љубав, а он окупан, у чистој одећи, испуњен захвалношћу, остаје ту на починку, а чим се ноге осуше и јутарња кафа попије, пут га зове даље!
Девети дан ходочашћа (Бања Ковиљача – Зворник)
Након доручка и јутарње кафе у кући Гаговића, уследио је растанак, за Банета једнако емотиван као и онај пре девет дана када се опраштао од породице у Новом Саду. Размишљао је о јучерашњем дану, пуном љубави, излазећи из Бање Ковиљаче, све док га магистрала није повукла под своје окриље, захтевајући од њега да употреби сва своја чула. Фреквентна деоница, уски пут, велике брзине. Киша која је падала јуче сада је била само далеки, магловити спомен, јер сунце је данас сијало у пуном сјају. Нигде никога, само он и аутомобили. На повременим проширењима пута, узимао је кратке паузе како би одморио жуљеве који су све више избијали, све јачи и болнији.
У сусрету с Дрином, у тренутку када је дотакао воду ове реке коју толико воли, осетио је као да га је река поново пробудила за наставак пута. Сео је уз обалу, умио се, сабрао мисли и наставио даље.
Иако је пут до Зворника деловао као вожња у тишини, која је с времена на време прекинута шкрипом гума, наишао је на групу момака који су кренули на Дринску регату. Позвали су га да им се придружи, мислећи да је и он на путу за Зворник управо због тог догађаја. Љубазно је одбио њихов позив, пожелео им добар провод и наставио ка старом мосту.
Тај пешачки мост са својом најслађом границом коју је до тада видео на нашим просторима, био је прави рај за очи. Пешаци, који су припремали личне карте и прелазили мост, неки су се враћали кући с посла, док су други тражили друштво и уживали у пријатној шетњи. С моста се пружао предиван поглед на Саборни храм, ту велелепну знаменитост која гледа у Дрину и баца своју сенку на град у позадини.
Код Храма су га сачекали дивни Миленко и Наташа. Преко заједничких пријатеља из Бања Луке сазнали су за његов поход, те су одлучили да му понуде смештај у Зворнику. Дочекали су га љубазно и повели до стана који су му изнајмили за то вече, како би могао да се одмори. Након тога, позвали су га на ручак, где су се боље упознали и разговарали. У своје срце уписао је двоје нових људи за које је био захвалан што је имао прилику да их упозна на овом путовању. Ти људи ће остати у његовим молитвама током наставка пута. А што се тиче наставка пута, сложили су се само једно: Ово је Република Српска, куцај и врата ће ти се отворити!
Десети дан ходочашћа (Зворник – ман. Папраћа)
У раним јутарњим сатима, док је магла још шаптала над крововима Зворника, Бранислав је напустио удобност смештаја и кренуо на пут. Уместо да прати магистрални правац, одлучио је да се кроз села и шумске путеве попне ка планинској висоравни, ка Романији.
Опет у планину, опет у наручје природе. Романија није била као Фрушка гора. Била је суровија, дивља, непредвидива. И баш такву ју је тражио. Пут је у почетку текао глатко, јутро је било благо, сунце још није стизало да пече, а кораци су му били лаки, вођени вером и тишином која прочишћава. Једино га је тихо копкала несигурност због тога што је пролазио кроз села где су живели претежно муслимани. Није знао како би био дочекан. У земљи где рат још шапуће кроз пукотине, где мржња некима још није зарасла, био је то ризик. Али, није стајао. Није престајао да верује, ни у Бога, ни у људе.
Села су се смењивала, успон је бивао све стрмији, зрак све тиши. А онда, мртва тачка. Земљани пут који је требао да га води до насеља Ашковићи нестао је у шуми. На мапи је постојао, али природа га је, изгледа, поново узела под своје. Напред није могао. Назад — предалеко.
Ипак, Бог га, као ни до сада, није напустио. Иза себе је оставио село. Вратио се и у његовој тишини пронашао деда Саву, крхког, али бистрог старца који му рече да је то прво српско село у том правцу. Од 23 куће, само у пет има живота. Деда није могао с њим до краја пута, године га више не служе, али му је показао старински начин да пронађе стазу. „Крени дијагонално низ ливаду до потока. Кад га пређеш, тражи десни пропланак. На његовом заравњењу, ухвати правац између двије букве. Само их гледај, воде те до тракторског пута. Није туда трактор прошао још од јесени, али пут мора постојати.”
И заиста, пут се показао, али тек након сат времена борбе кроз шуму. Изгребан, ознојан, пун страха, али жив, Бранислав је избио на запуштени шумски пут. Наставио је даље, како му је деда рекао, до првих кућа. У првој никога. У другој живот.
Ту је сазнао и за шакале, који су се у последње време појавили у овим крајевима. И један му заиста претрча пут, али га не погледа. Слава Богу, оде даље у шуму.
На крају, стазе су се отвориле пред њим. На излазу из шуме, седео је чика Бране и чувао овце. Изненадио се кад је видео да је неко из правца густе шуме изашао. А Бранислав, обасјан сунцем и радошћу, сео је крај њега, да подели оно што је проживео. Разговарали су о путу, о људима, о младости и снази, о овчарском животу који све ређе има сведока. Чика Бране му је пожелео срећу и упутио га на асфалт.
Још четири километра под сунцем које више не милује, већ пржи, и Бранислав стиже у Манастир Папраћа где ће преноћити. Присуствовао је вечерњој служби која је била интимна и блажена, у трпезарији конака јер се манастир тренутно реновира. Пронашао је духовни смирај и савет за даље, јер ујутро га чека нови пут, ка манастиру Ловница.
Једанаести дан ходочашћа (ман. Папраћа – ман. Ловница)
Након што се причестио у манастиру Папраћа, Бранислав је, по обичају, сео на кафу с мештанима насеља који су дошли на литургију. Разменили су по коју лепу реч, уз осмехе, покоји стисак руке, као да се знају одувек. Потом је уследио скроман, али срдачан ручак. На растанку се топло поздравио с оцем Нектаријем, монахом који је, до тада, оставио најдубљи духовни траг у његовом бићу. С пажњом је слушао сваку реч тог мудрог човека, као да му свака носи делић истине коју дуго тражи. Отац Нектарије га је испратио до ивице пута, обасјаног сунцем, обезбедивши му још два места где може преноћити, када умор савлада тело, а дух потражи предах.
Бранислав се, готово дечачки, заљубио у манастир Папраћа и људе који су га дочекали. Даровали су му благослов за наставак пута, а у разговору се радо присећали његовог доласка, како је, кроз густу шуму, изронио пред манастирска врата, вођен вером и Божијом руком која га је сачувала од мински загађеног тла и дивљих звери које све чешће силазе до насеља у потрази за храном.
Пут га је даље водио ка манастиру Ловница. Врућина неумољива, стопала рањена, магистрала вијугава. Успон, па велики спуст, па опет успон. Али сваки поглед на брда, на природу обасјану светлом које се пресијава преко крошњи, враћао му је снагу. Аутомобила није било много, а пауза још мање, као да га је нешто вукло напред.
Релативно брзо стигао је до манастира Ловница, правог бисера ових крајева. Женски манастир, складно уређен, с фрескама које као да дишу, иконама које сјаје тишином светости. Након што је целивао свете иконе, помолио се за све оне који му на овом путу дарују љубав и подршку. Упалио је свеће за живе и упокојене, јавио се игуманији и као благослов добио бројанице за мајку и сестру. Осетио је како га изнутра обузима необјашњиви мир, као да су га додирнули духови светаца са зидова, тихи, присутни, будни.
Потом се запутио да се сретне с Драганом Стјепановићем, племенитим човеком, оцем петоро деце, који је те вечери одлучио да буде отац и шестом. Вечерали су заједно, уз разговор о насељу Шековићи, његовим људима, историји и о Романији, тој старој планини чија клима, рекло би се, зна да чува људе од паклених лета. Бранислав је упознао Драганову породицу, пријатеље, људе са срцем већим од кућа које су им пружиле гостопримство.
Касније се повукао у смештај који су му Стјепановићи с љубављу обезбедили. Његово тело, рањено жуљевима, коначно је нашло предах. У тишини собе, док су се светла гасила једно по једно, осетио је захвалност. Сутра га чека нови пут ка Власеници, ка следећем домаћину, ка новој причи.
Дванаести дан ходочашћа (ман. Ловница – Власеница)
Јутрос, у раним часовима, Бранислав је кренуо из насеља Шековићи. У мислима је носио топлину дома породице Стјепановић, чији су га осмеси и гостопримство испратили као да путује на крај света. Њихова врата била су широм отворена, а душа још шире.
Пут га је водио према Власеници, вијугавом цестом која прати тишину реке и шапат шуме. На једној страни, стрме падине прекривене боровима и сенка коју само јутро може дати. На другој, неколико оваца које мирно пасу, покоји пас чувар што подигне поглед па га, препознавши као пролазника, а не претњу, опет спусти. Аутомобила готово да и нема. Само природа, повремени шум потока и ритам корака, све то као да је говорило да овај дан припада само њему.
Ноге су га служиле, али су листови помало бридели, тихо су га подсећали да је узбрдица ка Равној Романији тек започела. Зној му се сливао низ чело, али поглед му је остајао ведар, упоран, одлучан. Сваки корак био је разговор са самим собом.
Након неколико сати хода, застао је у селу Тишча, где је на раскрсници наишао на неуобичајено жив призор, скупину мештана који су, иако је било тек девет сати ујутро, већ пуном паром припремали вашар. Мирис печеног меса и домаће ракије ширио се у ваздуху, а звук клавијатуре допирао из правца шатре која се тек подизала.
Бранислав је сео с групом младића који су већ испразнили гајбу пива испред локалног маркета. С песмом на уснама и шалом у сваком стиху, у стилу Жарета и Гоција, спонтано су стварали стихове о Романији, женама и пићу, као да су у кафанском мјузиклу снимљеном на лицу мјеста. „Фелини би ми позавидео!” помислио је Бранислав, док су се око њега сви смејали и и добацивали рефрене типа:
„Ђе си, Борка, сатрала те мина,
Обећала си родити ми четири сина!”
Певало се у вишегласју, мелодијски савршено, као да су вежбали годинама. Бранислав се искрено насмејао, није знао да ли га је више дирнула њихова ведрина или чињеница да су се сви у селу понашали као породица.
Госпође из комшилука донеле су му кафу и кекс. „Немој њих слушат’, синко.” говориле су, док су га истовремено миловале погледом. А они, као по договору, одговарали опет стиховима, добацујући једни другима, свакоме по нешто, у шали, али из срца.
Након краће паузе и неколико тестирања микрофона из оближње шатре, Бранислав је устао, захвалио се свима и пожелео им добар провод. Осећао је да иза себе оставља једно топло, живописно поглавље које ће дуго носити са собом.
Даље је наставио кроз нетакнуту природу, у смеру Власенице. Путем га је дочекао ресторан „Гранд код Ћеће”, где су га браћа Горан и Зоран дочекали као рођеног, са топлим ручком, осмехом и собом у којој ће провести ноћ. Ту ће, уз тишину собе и тежину дана, видети уморне ноге и напунити срце за наставак пута, јер, Бранислав није само путовао кроз простор, он је ходао кроз приче људи, кроз крајолике, све до саме душе овог краја. А до Равне Романије још има да се хода.
Тринаести дан ходочашћа (Власеница – Хан Пијесак)
Рано јутро у Власеници било је проткано маглом. Бранислав је тихо закорачио на пут, не само онај асфалтни, који вијуга ка Хан Пијеску, већ и унутрашњи, дубљи, ка себи. Пред њим је стајао највећи успон досадашњег ходочашћа: званичан улазак на планину Романију, у њене густе шуме и давне тишине.
Држао се магистралног пута, који је, срећом, био довољно пуст да му омогући миран ход. Асфалт се пресијавао под јутарњим сунцем, а кривине су се низале као серпентине душе, лево, десно, па полукруг, па опет горе, више, као да ће дотакнути само небо. Уз пут је примећивао аутомобиле како стају; путницима је бивала мука од силних завоја. И сам, иако пешак, осетио је мучнину.
Оно што му је пружало олакшање била је густа шума што се надвијала с обе стране пута. Њена хладовина била је као мелем, а мир дубоки. Тихи мир уводио га је у медитацију. Лутао је мислима, пребирао по старим разговорима, тражећи у њима одговоре за путеве које је изабрао, раскрснице на којима се задржавао предуго, циљеве које је сумњичаво постављао. Питао се куда даље и зашто.
И тако, корак по корак, стигао је на врх. Романија. Планина га је дочекала тихо, али моћно. Осетио је како му тело бриди, као да стоји на светој земљи. Пред њим су се указали људи, једноставни, снажни, како косе траву, гоне краве, вуку дрва тракторима. Осетио је да припада, да је стигао кући.
Његово прво „Помаже Бог” наишло је на топао одговор, као да се никада нису растајали. У кратком разговору открили су му да овде, на Романији, људи још живе спорије, истинитије, ближе земљи и Богу. Од њих је сазнао и пут за смештај у „Планинској кући”, а уз то му је понуђено полушаљиво, а можда и не, да остане, да се ожени или макар да га неко превезе до Сарајева на леђима коња. Такав је хумор планине, груб, искрен и пун душе.
Пси, о којима су га унапред упозоравали да би могли бити опасни, били су његови сапутници. Мирно су га пратили, као да су знали да овај путник не носи ништа осим немира у грудима и радозналости у очима.
По доласку у коначиште, дочекао га је конобар Дарко, једини присутни у том тренутку. Сместио га је с осмехом, донео му оброк и уз кратку поруку „Јави ако ти било шта затреба”, повукао се и оставио му мир.
Након ручка, Бранислав је одлучио да обиђе оближњу цркву. Капија је, нажалост, била закључана, али успео је прићи довољно близу да осети дух места, да види како се њени зидови стапају с небом. Стајао је неко време испред ње, склопљених дланова, не из обичаја, већ из потребе.
Вратио се у собу. Ноге су га болеле, жуљеви су му се отворили, али душа му је била тиха, чиста. Сео је на ивицу кревета, обуо вунене чарапе, отворио књигу коју је носио са собом од почетка пута и тонуо полако у вечерњи одмор. Сутра ће наставити даље, али вечерас, вечерас припада Романији.
Четрнаести дан ходочашћа (Хан Пијесак – Соколац)
Бранислава је на пут испратио Дарко, док се тишина насеља још није сасвим повукла пред светлом новога дана. Лагано се будио Хан Пијесак, ушушкан међу дрвећем, са првим звуцима тестера из шуме и аутомобилима који су се, један по један, укључивали на магистралу, возећи комшије на посао.
Асфалт под ногама, дрвеће над главом, мирис смоле и влаге. Хан Пијесак с разлогом носи титулу ваздушне бање, овде кисеоник не само да испуњава плућа, већ и прочишћава мисли. Све дише спокојем.
На путу, у ресторану „Громки”, чика Мића. Отац двоје деце Браниславових година, дочекује га са доручком и кафом. У разговору што тече без журбе, деле мисли о животу, о његовој тежини, али и о скривеној лепоти која се, попут злата, открива само онима који искрено трагају. Причају о људима, о Мићином боравку у рату, о људским навикама, пословима, о поштењу и чојству, о историји што се преноси кроз казивања старих. О свему по мало, а опет, о свему што је важно.
После тог драгоценог сусрета, уз захвалност и осмех, Бранислав наставља пут. Смењују се шуме и долине, у долинама људи, њихова имања, стока, успутни топли разговори и срдачни поздрави, у шумама, тишина. А у тој тишини, мисли, молитве, покоји знак бола што се јавља у стопалима, али и истрајност коју душа не да да се угаси. Корак по корак, до Соколца.
На улазу у град, Божидар. Младић који је имао слично искуство као Бранислав где је корачао од Соколца до манастира Острог. У Бранислављевом шепању као да је препознао себе, те му је одмах пришао и понудио се да буде његов домаћин у граду. Њихов сусрет су заказали за касније када се Бранислав одмори и дође код Дејана, власника ресторана „Френч”, који вечерас Браниславу пружа и оброк и преноћиште. Овај отац четворо деце већ четрнаест пута је прешао пешке пут од Соколца до Острога.
Временом је своје лично путовање претворио у мисију: заједно са људима попут Божидара основао је хуманитарну организацију „Свети Василије Острошки”, с којом су учинили многа племенита дела на подручју Соколца @угсвосоколац. Бранислав је ту, међу њима, препознао дух предака – српско чојство, гостољубивост, врлину која се преноси са колена на колено.
Затим, поновни сусрет са Божидаром који га води до манастира Кнежина, показује му знаменитости и духовна места овог краја. Потом се окупљају у кафани „Френч” где га чланови удружења „Свети Василије Острошки” снабдевају за наставак пута и уз осмех и благослов сви ови дивни људи желе му да га Бог прати. Позивају га да им се, неком другом приликом, придружи раме уз раме на путу ка Острогу, не као усамљени ходочасник, већ као брат међу браћом, делећи снагу вере и заједништва.
Тај позив, тај сусрет са људима чији је живот прожет радом, вером, породичним вредностима и тихошћу свакодневице, дубоко се урезује у Бранислављеву душу. Њихова одважност постаје и његова снага. Као да му се у ДНК угравирала честитост једног народа. И с том новом снагом, он наставља даље.
Петнаести дан ходочашћа (Соколац – Јеловци)
Јутро у Соколцу пробудило је тишином, какву само планинска зора може родити. Бранислав је стајао на прагу дома, руксак на леђима, срце испуњено немиром и радошћу. Божидар, његов пријатељ и сапутник духом, иако тог дана није могао с њим даље, био је ту да га испрати. С осмехом и тихим речима благослова, пружио му је мали дар и пожелео му сретан пут и лаке кораке.
Kораци су одзвањали сувом земљом и ситним камењем планинске стазе док је напуштао границе насеља. Шума га је брзо загрлила, хлад, мирис смоле и цвркут птица чинили су свод изнад стазе која је водила даље, у непознато. Kада је избивши из густог зеленила закорачио на магистралу, отворио се пред њим призор који је одузимао дах: Романија, величанствена и стамена, стајала је као древни чувар између неба и земље.
Ход је постајао све тежи. Узбрдица је притискала груди, а сваки нови корак носио је бол у жуљевима и мишићима који су све више постајали свесни напора. Но и та патња имала је своју тишину, ону лековиту, у којој човек чује сопствене мисли, молитве, дах живота.
На висоравни – Равна Романија – ветар је мирисао на слободу, а сунце пржило срчано и неумољиво. Ту је корак био лакши, душа разигранија. Ускоро се стаза одваја од магистрале, стазица води ка манастиру Соколица, смештеном мирно, попут заклона, у наручју планине. Тај манастир, посвећен Светом Ђорђу, заштитнику дома Алексића, био је више од архитектуре. Био је сусрет. Ту га је аутом сустигао и дивни Милан из Соколца, који му је донео доручак, освежење, коју чоколадицу да поврати шећер и нешто новца да му се нађе на путу, уз оно најважније, отвореност да га назове шта год да му у путу затреба.
Отац Андреј га је у манастиру дочекао с осмехом и простро пред њега скромну, али благу трпезу, кафу што мирише на детињство. У разговору који је следио, речи су текле попут извора, о вери, о животу, о губицима и даровима, о путу који води и кад не знаш куда идеш. Бранислав је упалио свеће, за покојне, за живе, за породицу и пријатеље и све оне које је срео на овом путу, а који су га даривали погледом, топлом речју и срцем.
Kад је поново закорачио у дан, сунце се већ помицало ка западу. Спуштајући се с Романије, пејзаж се мењао, пашњаци прошарани овцама, краве што пасу у тишини, шуме које се губе у даљини. Сваки призор био је као поглавље светог писма природе.
У Мокром, пред његовим доласком, стајао је други Бранислав – Kрљаш – човек отвореног срца, са осмехом домаћина. У породичној кући, дочекала га је и Ана, његова супруга, као и њихова најмлађа кћерка Аника. Ручак је био прожет топлином и пажњом: не само кроз јело, већ и кроз разговор. Говорили су о животу у Мокром, о прошлим временима, о вери која их води и нади која их држи.
Увече су заједно отишли до Пала. Град је дисао тихо, али пуно, улице, шетачи, грађевине, људи. На главном шеталишту застали су код Храма, фотографисали се за успомену, а потом свратили у кафић Писаро – о којем је Бранислав толико чуо. И све је било истина: мириси кафе, музика, уметност, лица која се памте. Домаћини овог кутка света били су душа локала, као да су сви седели за истим столом, у неком дубљем разумевању.
Повратак кући протекао је у тишини, оној спокојној, када речи више нису потребне. Kасна вечера, разговори пуни присности и потом лаку ноћ. Бранислав се осврнуо на дан иза себе, сваки корак, сваки сусрет, свака реч, били су дарови.
Сутрадан, након јутарње кафе и још једног топлог разговора, Бранислав ће се поздравити са породицом Kрљаш. Руксак ће поново бити на раменима, али срце ће бити лакше. Пут га води даље, према Сарајеву, према новим успонима и долинама, према новим људима, тишинама и сусретима.
Јер пут никада не престаје, он само мења лице. А сваки корак, ако је ходан у вери и отворености, води ка светлу.
Шеснаести дан ходочашћа (Јеловци – ман. Тилава)
Бранислава је јутрос, уз осмех и шољу топле јутарње кафе, испратио његов драги имењак – Бранислав Kрљаш. Била је то тиха, али значајна сцена, готово обредна. У тишини тог опроштаја била је сажета читава реченица љубави, бриге и разумевања.
Сендвичи су већ били пажљиво спаковани, не као пука храна, већ као мали пртљаг пажње – залог сигурности на путу. И тако је, готово неприметно, почео нови дан и нова страница Банетовог ходочашћа.
Пут га је водио према Сарајеву, срцу Босне и месту многих прича. Ходао је корак по корак, као да жели да свака стопа упије нешто од земље којом пролази. Дошао је до рачвања које дели правац за Пале и Сарајево и ту је, без колебања, скренуо десно, ка старој магистрали што води кроз срце планина, клисура и тунела.
Био је то, како ће касније признати, најтежи део пута до сада. Пет тамних тунела, хладних и влажних, испреплетених с успонима који су тражили и снагу и стрпљење. Изнад главе небо које се с муком пробијало кроз планинске врхове, а око њега, бескрајна колона аутомобила с којима је, на том уском путу, било тешко успоставити заједнички ритам. С леве стране кањон Миљацке, што дубоко пара земљу, а с десне стране моћна планина, нема и стрпљива, као вечни сведок свих пролазника.
Ипак, сваки успон носи и награду. На крају пута појавила се табла која означава улазак у Сарајево. Град га је дочекао шаренилом графита, првим зградама, мирисима који долазе из даљине. Али Бранислав се ту није задржавао, његов циљ је био дубљи, тиши, готово скривен: Источно Сарајево, насеље Тилава и новоподигнути манастир који носи исто име. Место молитве, тишине и сусрета.
Ту га је дочекао отац Сава, али и још двоје људи које никада није очекивао да сретне на свом путовању: фрескописци, Драго и још један имењак, Бранислав. Ти сусрети нису били случајни, носили су у себи неку вишу логику, неку скривенију милост.
Заједно су ручали за једноставним столом, разговарали дуго и дубоко, а затим се у тишини прикључили вечерњој служби, где је свака реч имала тежину и свака тишина говорила више од речи. Бранислав је пратио њихов рад, осетио је на зиду прецизне покрете четкица, молитвено осликавање зидова које ће заувек остати сведоци њиховог дара. Начин на који су ти људи радили био је молитва у покрету.
Забележио је неколико фотографија, не због естетике, већ да би сачувао сећање на овај неочекивани, а тако важан тренутак. Вечера је била скромна, али испуњена захвалношћу. На крају дана, кад се повукао у собу да се одмори, сећао се сваког разговора, сваке речи коју су тог дана изговорили. У мислима му је била и Билећа, град из којег долазе његови нови пријатељи, а где је већ позван у госте.
И док су мисли кружиле собом, мешајући се с тишином, Бранислав је тонуо у сан с осећајем да пут којим иде није само физички – већ пут према себи, према смислу, према нечему што га чека иза сваког новог корака.
Седамнаести дан ходочашћа (ман. Тилава – Хаџићи)
Јутрос је Бранислав, као ходочасник тишине, раном зором напустио манастир Тилаву и закорачио у свој 424. километар. Небо је још увек било осенчено благим плаветнилом које претходи изласку сунца, а звук његових корака био је једини који је нарушавао сабласни мир јутра. Kренуо је истим путем којим је дошао, преко Источног Сарајева, ка Илиџи, кроз успавани град, крај тихе реке Босне, чије су обале, обгрљене зеленилом и раним сунцем, изгледале као да израњају из неке друге стварности.
Улице и булевари, још увек успавани у лепоти своје тишине, чинили су се попут светих стаза, нетакнути, неокаљани, као да их још нико није прошао тога дана. А онда, доласком до магистрале, реалност је полако почела да пулсира: промет, брујање мотора, мирис путовања. Ипак, нешто је водило Бранислава даље, дубље, као да није он бирао пут, него пут њега.
Није планирао да стане, али црква Светог Саве у Блажују појавила се пред њим као откровење, готово ниоткуда, као знак. Није могао да је заобиђе. И није требао. Дочекала га је тета Данка, жена зрачеће доброте и неугасле вере. Отворила му је врата светиње, да целива иконе, да упали свеће, да се тихо помоли за оне које носи у срцу. Био је то тренутак милости. Мирис тамјана и свећа, тишина храма и трептај небеске присутности. У разговору с њом, Бранислав је открио многе приче: о цркви, о владици који ју је подигао, чије се свете мошти данас чувају управо ту, у цркви, о народу овога краја, о Данкиној личној патњи и вери која све то надвисује. Био је то разговор који није имао крај, нити га је Бранислав желео. Време је застало.
У међувремену, његови пријатељи из Соколца трудили су се да му нађу преноћиште на рути до Kоњица. Није хтео да педесетак километара пута сведе у један дан; ходочасник мора знати кад треба стати. Али сезона је била у пуном јеку, мотели пуни, магистрала ужарена, насеља мала и скромна, без много смештајних јединица. Чинило се да су сва врата затворена.
На крају, морао је чак и да се врати уназад један део пута до јединог слободног мотела којег је већ био прошао. Био је то старински ресторан уз пут, с мирисом куваних јела и причама испричаним између залогаја. Ту су путници налазили окрепљење, неки само вечеру, а неки и кров над главом.
У башти ресторана, уз једноставну вечеру, Бранислав је посматрао како пут још увек врви од аутомобила који јуре према мору, носећи нестрпљиве путнике у потрази за одмором, бегом, заборавом. Сутра ће, знао је, и они бити његови сапутници, макар на тренутак, док их не претекне или они њега.
У разговору с конобаром, разменио је приче о Сарајеву и Новом Саду, о градовима и људима који их чине посебним. Било је то као да два света, два погледа, седају за исти сто и деле хлеб.
На крају дана, повукао се у скромну собу изнад ресторана. Тамо ће, под сенком једне обичне ноћи, обновити снагу за наставак свога хода, не само цестом, него и ка невидљивим пределима душе. Јер сваки пут, ако га пратиш срцем, постаје ходочашће.
Осамнаести дан ходочашћа (Хаџићи – Kоњиц)
Јутро се рађало тихо над Хаџићима, обавијено свежином коју је ноћна киша оставила за собом. Цеста, још влажна и мирисна, дисала је спокојно, а зрак је носио благ дах планине и влажне земље. Бранислав, с руксаком на леђима и мислима окренутим унутра, запутио се старом магистралом, кроз природу и насеља, где су се смењивали призори људских живота и додири тишине.
Аутопут, нова аорта земље, одвлачио је буку и журбу на другу страну планинског масива. Бранислав је остао сам са својим путем – путем који не бруји, који не јури, већ шапуће. У тој тишини, прошао је кроз Пазарић и Тарчин, насеља која као да спавају уз цесту, мирна, с очима кућа које га немо прате. Пред њим се уздизало Иван-седло, познато по свом оштром успону, где корак постаје молитва.
Банетов тунел, онај стари, тиши, био је више од пролаза. Био је капија између две стварности. С једне стране – Босна; с друге – Херцеговина. Док су возила на аутопуту јурила кроз модерни, дуги тунел, његов пролаз кроз стари тунел био је сусрет са собом, са прошлим и будућим путем, обасјан унутарњом светлошћу.
Након тога, пад, низбрдица, стари путеви између напуштених кућа, пашњака који више не памте стадо и села која су постала сенке, тиха и усамљена. Брадина, историјски обојена, дочекала га је као стари знанац. Тамо се завршава аутопут, а све што је бежало од њега, бука, брзина, немир, поново се слива на његову стазу. Три траке, убрзања, уски пролази и вечна борба са ивицама пута. Тек повремено, продавач меда и сена дрвећа нудили су тренутак предаха.
Kоњиц се указао у даљини док је сунце пекло, а тело уморно титрало од напора. Стопала нагрижена, зглобови болни, али дух усправан. У граду га је дочекала породица Биберџић, топла и предана, оличење херцеговачке гостољубивости. Чика Драган, чувар православног храма Василија Великог, показао му је цркву, записе и свеће које још горе за оне што памте. Бранислав је упалио светло у тишини храма, молитвено, са захвалношћу.
У вечерњој тишини дома, под кровом добрих људи, водили су разговоре о животу, о вери, о опстанку и нади. И док је тело налазило заслужени одмор, ум је бдео, прожет осећајем захвалности. Не само на храни и кревету, већ на сусретима, лекцијама и благости коју носи само пут који иде кроз тишину.
Бранислав је знао, није прешао само километре, већ и слојеве света, слојеве себе. Пут није био само географски, био је духовни, унутрашњи, прожет светим зраком планина, човекове доброте и Божје тишине.
Деветнаести дан ходочашћа (Коњиц – Јабланица)
Након мирисне јутарње кафе на тераси породице Биберџић, где су га топлина дома и пажљиво припремљени савети за даљи пут испратили као благослов, Бранислав је наставио своје путовање. Стазом живота и стазом земље, полако је остављао за собом насеље, крећући се према магистрали која води ка Јабланици. Пут, иако не дуг, постављао је изазове достојне ходочасника, не због километара, већ због непрекидних звукова гума и грмљавине мотора.
Сав свет, чинило се, кренуо је на море. Реке аутомобила, тешких камиона на редовним рутама, али и свакодневна ужурбаност локалног становништва мешали су се на тој уској, планинској цести. Бранислав се често морао склањати готово уз сами стенски зид како би пропустио возила, осећајући како се бука аутомобила с његове леве стране одбија од планинских литица попут немирних јека. А с десне стране, у суптилном контрапункту, Неретва и Јабланичко језеро шаптали су му о вечности, о миру, о оном невидљивом што тече тише од реке и дубље од језера.
Километар по километар, тунел за тунелом, мост за мостом… Пут је био као ткање између човека и природе, између жубора и режања, између сабраности и изазова. И тако, стигао је у Јабланицу.
Ушушкана међу планинама, умивена бистром Неретвом, Јабланица је дочекала Бранислава у тишини која носи гласове прошлости. Обишао је меморијални комплекс Битке на Неретви – мост који данас не води нигде, али у срцима и даље спаја људе. Гледао је слике из времена комунизма, читао пропагандне поруке и упијао историјске чињенице. У његовом уму слагала се слојевита слика прошлости, не само једне битке, већ једног народа, једног времена, једне Јабланице.
После разгледања, кренуо је ка хотелу Парк. Тамо га је, с осмехом и топлином домаћина, дочекао Бојан Богдановић, посредник између његове тетке Сање Мркајић из Америке и њега самог. Љубазно му је објаснио све о хотелу и граду, препоручио му где да иде, шта да посети. Бранислав је коначно одахнуо. Тело је тражило одмор, а душа је била испуњена.
Предвечер, спустио се до хотелског базена. Вода је грлила уморно тело, а сунчеви зраци играли су по површини као да се играју и с његовим мислима. Дан је изгледао као један од оних у којем ће тишина бити једини сапутник. Али тада се појавила Дарја.
Девојка из Русије, у пролазу, професорица из Москве. Сличних година, сродних занимања и духовних трагања. Језици су се можда саплитали, али душе су се разумеле. Разговор је текао, спонтано, искрено, без плана и циља, осим да траје. И трајао је, до последње капи сунца тога дана.
На крају, док се ноћ спуштала на Јабланицу, Дарја му је пожелела сретан пут. Није знала куда иде, али знала је да га чека нешто важно. Рекла му је да јој једног дана, кад се поново сретну, исприча о свему што је доживео. Он се насмешио, знајући да тај сусрет, ма кад био, већ носи обећање.
Тако је завршен још један дан Банетовог путовања. Сутра, ако Бог да, креће ка циљу. Дуг и захтеван пут лежи пред њим, али манастир Житомислић већ га позива – тихо, постојано, попут молитве која никад не престаје. И он зна: неће стати.
Двадесети дан ходочашћа (Јабланица – Мостар)
Бранислав је стигао у Мостар.
Није то био обичан долазак, ни обичан дан. Био је то тренутак који се не мери километрима, већ вером, сузама, знојем и молитвама. Тог дана, његова душа је прешла више него тело, надвладала је страх, бол, сумњу. На асфалту, разапетом између Јабланице и Мостара, остали су трагови његових корака, док је у њему расла тиха песма захвалности.
Педесет километара. Толико је данас прешао. Лични рекорд, али и много више од тога, чин преданости циљу који није био само Мостар као тачка на карти, већ нешто што је горело у њему: зов Неретве, зов предака, зов смисла. Тог дана, да је било ишта другачије, не би издржао. Да је вера заказала, да су мисли посустале, стао би. Али Мостар га је звао. Неретва га је водила. Циљ је био више од циља, био је обећање. И он је веровао.
Молио се у тишини својих мисли, у шуму ветра и шкрипи патика. Присећао се сваке поруке подршке, сваке изговорене речи која му је на овом путу грејала срце као огњиште под планином. Није стајао, иако су киша и ветар парали друм, аутомобили га прскали, а облаци заклањали сунце. И тада би себи рекао: „Само још мало. Само још мало.”
На десетом километру пред Мостар зглоб леве ноге му је отказао. Отекао, болан, једва је носио његово тело, али Бранислав се није заустављао. Корачао је, полако, као корњача, али непоколебљиво. Управо та успореност, оно што би многи назвали слабошћу, била је његово спасење. Само двадесет метара испред њега, камион се забио у аутомобил. Срећом, нико није био повређен. Али он је схватио: у том тренутку бола, Бог га је сачувао.
Колона се створила, возачи су излазили, питали, коментарисали… и у тој гужви, мисли су му биле одвучене са зглоба који више није био само зглоб, већ цела планина бола под његовим раменима.
А онда, лица. Препознатљива, драга, насмејана. Дубљевићи, његови рођаци. Дочекали су га. И срце му се стегло, али не од туге, већ од неизмерне радости. Мостар. Успео је!
Кањон Неретве, тај неумољиви сведок многих судбина, остао је иза њега. Испред њега још само један степеник. Један дан. Петнаест километара.
Сутра, на Огњену Марију, ако Бог да, Бранислав ће, након кафе са породицом, наставити ка Манастиру Житомислић. Тамо га чека мир. Тамо га чека молитва. Тамо га чека земља која га је звала себи.
Надамо се да ће око десет сати ујутро угледати зидине манастира, осетити мирис тамјана и чути шапат предака који су ту закопани. Дан ће провести са људима који су му веровали, са свештенством које ће га благословити и са собом, јер нико на овом путу није ходао с њим као што је ходала његова вера.
Бранислав није само стигао у Мостар. Он је стигао у себе.
Циљ – од Мостара до Житомислића
Бранислав је прешао скоро 600 километара пешке. Од куће у Новом Саду до манастира Житомислић. Није тражио славу, ни потврду. Тражио је смисао. Тражио је тишину у којој се чује истина. Јутрос, тачно у 10 часова, стао је пред врата манастира, како је и рекао и како му је и сам Бог шапнуо да ће бити. Није гледао око себе. Гледао је ка унутра. У себе.
Испред манастира су га дочекале породице: Дубљевићи, Радовићи, Симићи, Пудари, Пухала, Сврдлини, Алексићи. Људи који нису постављали питања. Само су пружили руку и срце. Њихово поштовање према путнику било је исконско, херцеговачко.
Зидине манастира говоре више од књига. Спаљиван, рушен, па поново грађен, као и народ око њега. Нема писаних трагова о Банетовим прецима, али има зидина. Има звоно које још звони. И тројица духовника: Данило, Лазар и Константин. Они држе манастир, као што људи држе једно друго кад затреба.
Житомислићи нису само место. То је осећај да припадаш. Неретва, виногради, маслињаци и гробови са српским презименима. Остало их је мало у селу, али оно што је остало, држи дух. И не да да нестане.
Бранислав зна да овај пут није био само физички. У сваки корак стао је разговор, поглед, додир, благослов. Сви које је срео ушли су у његово срце. У његово име и презиме. У његову веру. На крају пута, остаје захвалност. Богу, људима, земљи. И нада да оно што је започето, траје.
Видовданска акција још траје. Бранислав је ходао због дома за породицу Крстић, због обнове цркве Светог Спиридона и школе Благоје Радић. Ко хоће, још може да помогне. Тиме се пут заокружује. Тиме ходочашће прелази у дело. А они који желе да прате слике и снимке са путовања, као и оно што тек долази, могу то учинити на профилу: @трагномада
Путеви се завршавају. Али оно што се на њима пронађе, траје. На Божијој карти вере, урезаној у његова стопала и срце, записани су путеви који ће га водити даље, али и враћати онима које је на овом ходочашћу срео.
Као знак благослова и духовне повезаности, Бранислав је из манастира Житомислић понео икону Светог Ђорђа, заштитника породице Алексић. Тај поклон није само успомена, већ завет и штит, да га чува на сваком даљем путу, као што га је чувао и на овом.
Медији:
https://banjaluka.net/glumac-branislav-aleksic-krenuo-na-humanitarno-hodocasce-od-500-kilometara/
