Branislav Aleksić, koji je pre samo nekoliko dana diplomirao glumu na Akademiji umetnosti u Banjaluci, pošao je na put dug 500 kilometara od Novog Sada do manastira Žitomislić kod Mostara – peške.
Svoj put posvećuje pomoći Kosovu i Metohiji – pa ga možete podržite donacijom za porodicu Krstić, školu „Blagoje Radić“ i Manastir Svetog Spiridona.
Branislav će noćiti u konacima, ali i pod otvorenim nebom, a za 20 dana posetiće skoro 20 manastira, od Fruške gore do Hercegovine. Njegov put možete pratiti na Instagram stranici „Trag nomada“ i istoimenoj FB stranici.
Osim toga što je glumac, Aleksić je i diplomirani filolog srbista. Najznačajniju ulogu do sada ostvario je u predstavi „Švabica“ Narodnog pozorišta Republike Srpske igrajući Mišu Maričića. Za tu ulogu na Pozorišnom festivalu „Ljubica“ dobio je nagradu za najboljeg mladog glumca. Takođe, za istu ulogu je dobio nagradu za najboljeg glumca večeri na Festivalu „Dani Zorana Radmilovića“.
Prvi dan hodočašća (Novi Sad – manastir Beočin)
Nakon što je jutros napustio Novi Sad, u popodnevnim časovima Bane je stigao do svoje prve stanice, u manastir Beočin. Tamo je ručao, večerao, vodio divne razgovore sa igumanijama i sveštenikom, delio reči koje se ne zaboravljaju.
Put kojim je išao nije vodio magistralom, već planinskim stazama, kroz uspone i padove, kroz tišinu šuma. Jedino naseljeno mesto kroz koje je prošao bili su Stari Ledinci, gde je zastao da obiđe crkvu Svetog Nikole.
Usput je svratio i u manastir Rakovac, popio kafu sa monahom, odmorio i nastavio dalje.
U Beočinu ga je dočekao mir. Ovo predivno svetilište, okruženo prirodom i sopstvenom farmom, tiho nosi posebnu blagost ženskog monaštva. Ovaj ženski manastir, po čemu je i specifičan, posvećen je prazniku Vaznesenja Hristovog i nalazi se na obodu Fruške gore.
Ovim je prvi dan završen. Težak ranac, bolna leđa, umorne noge, emocije raznolike, vera jaka, oči i duša širom otvorene. Put tek počinje.
Drugi dan hodočašća (man. Beočin – man. Grgeteg – man. Krušedol)
Sa blagoslovom igumanije i kesom hrane za nastavak puta, Bane je jutros napustio manastir Beočin i ponovo krenuo planinarskim stazama Fruške gore – stazama punim uspona i padova.
U podnožju planine dočekao ga je manastir Grgeteg, velelepna, raskošna svetinja, divno uređena, tiha i spokojna. Bez mnogo reči, uz molitvu, odmorio je pored česme u hladu manastirskog dvorišta.
Zatim je nastavio dalje, ovog puta ravnicom, ali sa novim izazovom, sa suncem koje ga je pratilo bez predaha sve do manastira Krušedol. Tamo ga je dočekao autobus pun stranaca jer ovaj manastir neretko posećuju i turisti. Manastir Krušedol se sastoji od dve celine, muškog manastira sa crkvom posvećenom Blagovestima i ženskog manastira sa crkvom posvećenom Sretenju.
Stigao je taman pred početak noćne liturgije. Nakon molitve, primljen je u konak, večerao sa igumanima i podelio par reči o svom putovanju.
I ova dva manastira, kao i manastir Beočin, imaju predivne farme, domaće životinje, bašte i sve što tiho i skromno čuva duh tog sveta.
Dva nova svetilišta. Dva nova predaha. Još jedan sloj tišine i vere.
Treći dan hodočašća (man. Krušedol – man. Velika Remeta – man. Novo Hopovo – man. Vrdnik)
U zoru, još pre 5:30h, napustio je manastir Krušedol. Kroz suncokrete, vikend naselja i šume Fruške gore, stigao je do manastira Velika Remeta, još uspavanog i tihog zbog čega njegove žitelje nije uznemiravao. Odmorio je u bašti, napio se hladne vode i nastavio dalje.
Planinarske staze ponovo su ga vodile kraj manastira Grgeteg, a zatim dalje kroz bogatu i plodnu ravnicu. Vinogradi, voćnjaci, polja kukuruza i pšenice pratili su ga kilometrima, ali i nova neizvesnost, prvi susret sa strahom od pasa i divljači koji su mu presecali put.
U manastiru Novo Hopovo zadržao se duže. Pomolio se, upalio sveće, odmorio, pozdravio Dositeja Obradovića i krenuo dalje, sada već sa žuljevima na nogama.
Prolazak kraj megalomanskog gradilišta i izgrađenog sela kineskih radnika koji su tu smešteni sa svojim porodicama dok traju radovi na Fruškogorskom koridoru ostavio je u njemu veliki nemir. Nije mogao da se odupre utisku da je prošao kraj radnog logora, te je sa uznemirenim osećanjima po pitanju čoveka kao svedoka modernih logora kapitalizma, nastavio svoj put dalje, nazad u prirodu do Vrdnika gde ga je sačekala prava vreva. Banja, hotelski kompleksi, sobe za izdavanje, gužva, beogradske tablice, turizam… A iznad svega, tišina manastira.
Ovaj ženski manastir poznat je i po tome što je u njemu prošle godine mirotočila čudotvorna ikona Presvete Bogorodice „Umekšanje zlih srca”. Tišinu manastira je ubrzo presekao plač deteta, čijem krštenju je svedočio, a zatim, uz blagoslov igumanije, dobio utočište u manastiru koji čuva mošti kneza Lazara. Usledila je večernja liturgija, obrok, kupanje i odmor. Sutra nastavlja planinskom stazom do manastira Šišatovac, poslednje svetinje na Fruškoj gori, pre nego što krene dalje, ka Drini.
Iz manastira Vrdnik krenuo je u ranu zoru. Sveštenik ga je ispratio na kapiju, uz blagoslov i tople reči podrške za dalji put. Kroz naselje Vrdnik pronašao je ulaz na planinsku stazu koja ga je prvo odvela do manastira Jazak, prve svetinje koju je tog dana posetio.
Dalje, put ga je poveo u šumu. Dok je u mislima tiho jadikujući razmišljao o strahu od pasa lutalica na koje sve češće nailazi u naseljima, ođednom se pojavio pas, beo, sa jednim plavim i jednim crnim okom. Pratio ga je sve do ulaska u Bešenovački Prnjavor, gde je svratio da obiđe farme na putu. Belog psa je „originalno” i „kreativno” nazvao krajnje novosadski „Gari”. Postali su saputnici, on i pas, vođeni tihim dijalozima kroz šumu Fruške gore.
Planirao je da skrene sa puta i rashladi umorne noge na jezeru Beli kamen, udaljenom svega 200 metara ispod manastira Bešenovo, ali ga je u tom trenutku presreo čopor pasa. U blizini su bili Kezumovići, bračni par koji je stao pored izvora da natoči vodu. Upoznao ih je i pridružio im se do jezera, gde su zajedno proveli sat vremena u kupanju i razgovoru o divljoj gradnji na Fruškoj gori, seči šuma i kamenolomima koji u jednom momentu dođu do tačke podzemnih voda kada nastaju upravo ovakva jezera kojih je sada puna Fruška gora, a koja se sve češće pretvaraju u turističke destinacije.
Kezumovići su mu na rastanku dali nešto hrane i ohrabren rečima gospodina Kezumovića, inače gljivara i oca dvoje dece, nastavio je ka manastiru Bešenovo, gde je prisustvovao liturgiji, upalio sveće, celivao ikone i odmorio. Zatim je krenuo ka najudaljenijoj tački tog dana, manastiru Šišatovac.
Nažalost, planinarska staza ga je prvi put izneverila. Zakrčena oborenim stablima i šibljem, naterala ga je da se vrati nazad, izgubivši nekoliko kilometara. Potom se morao izložiti magistrali, dugom hodu po suncu, uz zvuke automobila i sopstveni umor.
Usput je zastao na Sofijinim izvorima, mestu snažne energije, ispunjenom ikonama, drvećem i krstovima.
Odmorio se kratko, pa nastavio kroz naselje Ležimir, penjući se iznad njega do manastira Šišatovac koji je zatekao prazan. Bio je očajan, na ivici izdržljivosti, ali vera ga nije napustila.
Nastavio je do manastira Petkovica, udaljenog dva kilometra. Kako je u pitanju ženski manastir, a igumanija nije bila prisutna, sestre mu nisu mogle dati blagoslov za noćenje, ali su ga nahranile, dale mu predah i nekoliko majčinskih, toplih reči. Uputile su ga ka muškom manastiru sa dugom tradicijom Kuveždin.
Očekivalo ga je još 3 kilometra hoda. Prošao je kroz naselje Divoš, zatim kroz njive i bašte, uz podršku i okrepljenje od meštana sela i konačno stigao do manastira Kuveždin, baš u trenutku kada je bila u toku mentija. O tom iskustvu nekom drugom prilikom. Iako je bilo kasno, sveštenik mu je dozvolio da prenoći, uz uslov da ujutru prisustvuje jutarnjoj molitvi u 4 sata, nakon koje će nastaviti put ka Sremskoj Mitrovici.
Peti dan hodočašća (man. Kuveždin – Sremska Mitrovica – Zasavica)
Nakon jutarnje molitve u manastiru Kuveždin, krenuo je putem kroz naselje Divoš ka Čalmi. Tamo je, uz kafu sa meštanima, pregovarao o svojoj ženidbi i o tome koga će od njih za kuma. Kako kažu, kafa je bila „na račun kuće”, a rakija će, kad dođe vreme za svadbu, biti na njegov račun.
Nakon osmeha i toplog druženja, usledili su sunce i magistrala. Prešao je autoput i ušao u Sremsku Mitrovicu. Znoj, misli, žuljevi… Ljudi su zastajali automobilima da mu ponude prevoz, ne znajući da su tim gestom izazvali prve suze na ovom putu. Nije mogao da ih zadrži, plakao je kao dete i rekao sebi: „Smisao života je vjera u ljude i ljubav”. To ga je ohrabrilo.
S tim saznanjem u srcu, stigao je do Mitrovice. Očekivao je mali grad, ali kilometri su se nizali, a žuljevi su ga primorali da šepa. Snagu da stigne do Zasavice dale su mu porodica Bogdanović koja ga je nahranila i porodica Pajkanović koja ga je ugostila u svom domu, pružila tuš, odmor, vitamine, osveženje i dosta korisnih stvari za nastavak puta.
U Mitrovici nije zatekao duh manastira, ali jeste duh ljudske dobrote i vere. Saznanje da ljudi prate njegov put i da su molitveno uz njega, dodatno ga je osnažilo da krene u svoje konačište za večeras, šator. Prvi put ga je sam montirao, a postavio ga je u kampu Zasavica, predivan rezervat prirode pored Save, gde mu je direktor kampa, Marko Kosijer, odobrio boravak bez nadoknade, te mu se ovom prilikom zahvaljuje. Kamp je divno uređen i nudi sve uslove za boravak. Stvari su oprane i stavljene na sušenje, a žuljevi namazani.
Vreme je za počinak, sutra ga čeka treći dan u nizu sa više od 30 pređenih kilometara.
Šesti dan hodočašća (Zasavica – man. Ilinje)
Nakon što je sastavio šator i spakovao stvari, nastavio je put. Iz sela u selo. Svako selo jedna glavna ulica, jedna raskrsnica i obavezni market na tom raskršću. Između sela, polja kukuruza, pšenice, suncokreta, ali i poneka njiva kupusa, paprike, paradajza.
Seljaci sa traktora mu mašu. Seljaci ispred marketa i sa čuvenih klupica u avlijama žele mu srećan put. Uz tople reči, dele i svoju muku, govore kako je teže nego u Miloševićevo vreme. On ne zna kako je tada bilo, ali na licima i rukama tih ljudi vidi se patnja, patnja koju ova država odavno ne čuje.
Opet suze, ovaj put od besa. Uzburkanost u duši, nemoć u telu, psovke upućene onima koji su prodali srpskog seljaka, čoveka koji je nekad hranio ovu zemlju, a danas jedva hrani svoju porodicu. U jednom od tih razgovora, gospođa Milka Cvajić zamolila ga je da, kad stigne u manastir, uputi molitvu za njene svinje koje je zahvatila bolest.
Stopala, kao krateri od vulkana. Ipak, nešto ga je dovelo do manastira. Ni fizika. Ni logika. Nešto više.
U manastiru Ilinje ga je dočekala večera i veoma zanimljiv razgovor s Vladislavom, ženom koja održava imanje manastira, a koja je i sama hodočastila, ali u grupama. Pružila mu je savete za nastavak puta, neke stvari su ga uplašile, a neke odvažile. Podelila je sopstveno viđenje onoga što on čini, nazvala je njegov podvig „divnom humanitarnom stvari”, ali ga je i upozorila, da ne potcenjuje težinu hoda i toga da korača sam. Da se telo troši. Da posle 10 časova na ovom suncu sve postaje teže. Da možda sva vrata neće biti otvorena kao do sada.
Ali naravno i da svojom dobrotom sve ono što mu svet i ljudi pruže, prigrabi svojom nevinošću i ostane jak u veri da je svet upravo to – otvorena vrata.
Sedmi dan hodočašća (man. Ilinje – man. Tronoša)
Dan je završen sa gotovo 50 pređenih kilometara. Ni sam ne zna kako je stigao do manastira Tronoša, ali nakon 14 sati hoda je ipak uspeo. Jutros, ranije nego inače, krenuo je iz manastira Ilinje u 04:30h. Bez sunca, u svežini zore, priroda i naselja tek su se budila. Hod kroz polja preko autoputa, a prva stanica Prnjavor (treći Prnjavor na ovom putovanju 😅).
Kafana, idealno mesto za pauzu. Ni ova kafa nije naplaćena, čika Rade iz „Plavog horizonta” ne samo da je častio, već je uz osmeh dodao i hiljadu dinara da se nađe za put. Nakon kratkog razgovora, nastavio je dalje. Ovog puta nelegalno, prugom, bar jedan deo puta. Malo adrenalina i izazova, tragovi hlada i pokušaj da se zaobiđu dubine sela Lešnica i Straža.
Tako je završena prva, hladna polovina dana. Zatim kreće toplotni udar i gola dolina Jadra. U vazduhu pustoš, a dolina iako zelena sluti neko zlo. Od gospođe Milanke uzeo je vodu, a taman se i komšiluk vratio sa branja malina. Seli su zajedno, ali je morao da odbije kafu jer ga je put zvao dalje.
Gornji Dobrić, Grnčara, Korenita pa uzbrdo do manastira Tronoša. Usput bol, šepanje i povremeno stajanje u hladu. Prvi put je uočio lisicu, još jednog člana kolekcije životinja koje je sreo na ovom putu.
Mnogo farmi, zemljoradničkih poseda i još jedna priča o zemlji koja je prodala svoje seljake.
Na klupi deda kaže: „Kad kuća gori, dug na dimnjak iznosi”. Zamerke na račun predsednika, ali i zajednička želja da neka demokratija jednom konačno stigne i u ovu našu Srbiju.
Stigao je u manastir Tronoša. Međutim, nisu mogli da ga prime jer je u pitanju ženski manastir koji zbog straha od nepoznatog ovog puta nije hteo da napravi izuzetak. To je potpuno razumljivo ako uzmemo u obzir da su prethodno bili izloženi raznim pokušajima razbojništva.
Dali su mu blagoslov za dalji put, ali konačište su mu rekli da potraži na drugom mestu. Nije se naljutio, sišao je 50 metara niže, do izvora Devet Jugovića gde je seo i ispred izvora zaplakao. Ne od ljutnje, ne od nepravde, već isključivo od čiste fizičke boli. Nakon toliko kilometara, noge su ga izdale. Telo mu je iscrpljeno, a pred njim, neizvesnost gde će prespavati.
A onda su se pojavili Matići. Došli su po vodu, a naišli na čoveka na ivici snage. Osetili su njegovu bol, čuli njegovu priču i odmah se dali u akciju. Smestili su ga u Mikin vajat koji se nalazi kilometar niže od manastira. Tu su mu pružili večeru, prenoćište i obezbedili doručak za početak sutrašnjeg dana. Popili su piće i ispričali se. Divno je što se njihov susret desio upravo ispred izvora Devet Jugovića.
Večeras ostaje tu, da se okrepi, odmori i pripremi za nastavak puta ka Banji Koviljači.
Osmi dan hodočašća (man. Tronoša – Tršić – Loznica – Banja Koviljača)
Nakon napornog jučerašnjeg dana i do sada pređenih 230km od početka puta, danas je svesno izabrao kraću rutu, a imao je i radostan cilj. Uputio se ka Banji Koviljači, ka kući divne porodice Gagović, bake i deke njegove drage prijateljice Isidore Davidović, sa kojom je pre samo dve nedelje diplomirao glumu.
Ova tačka putovanja, pre prelaska granice, za njega nije samo mesto za odmor, već mesto gde se oseća kao kod kuće i baš zbog toga mu je veoma značajna. Iz Bijeljine su došle da ga vide i Isidora i njena mama Svetlana kojima je ispričao nekoliko anegdota sa puta. Sve vreme su ga pazili kao člana svoje porodice, a kasnije je stiglo još divne familije sa kojima su tekli razgovori uz ručak. Kod Gagovića je oprao sve stvari, dobio nove lekove i kreme za nastavak puta, hranu, odmor i ono najvažnije, ljubav. U toplini ovog doma obnovio je fizičko zdravlje i pripremio se za sutrašnji put.
Dok je hodao do njih, sve vreme ga je pratila kiša koja nakon vrelih dana provedenih u ravnici prija i olakšava put. Put koji ga je vodio kroz Tršić, rodno mesto Vuka Stefanovića Karadžića. Obišao je njegov dom, muzej, čitav turistički kompleks koji je efektno urađen kako bi se zaradio novac (na primer, ako želite da uđete u dvorište Vukove kuće, morate da platite 200 dinara). Ipak, sve je urađeno poprilično pristojno, ali po njegovom ukusu bi mogao da se nađe bar po neki frižider za sladoled i bar po koji vajat manje. U razgovoru sa jednim starosedeocem čuo je i drugu stranu. Starac mu je tvrdio da se Vuk prevrće u grobu jer oni i njegove komšije zarad kompleksa bivaju odsečeni od svojih imanja. Pogodio ga je taj osećaj otuđenosti i nemoći lokalnog stanovništva koji postaju stranci na sopstvenoj dedovini. Turizam na čelu sa politikom pojedinaca postupa po svojoj želji, ne osluškujući puls ljudi čija dedovina se nalazi tik uz Vukovu kuću. Starac je zvučao dosta uzrujano, a teško je ne poverovati mu ako nam već dovoljno puta nije dokazano kako se nažalost barata sa projektima u zemlji.
Naselja, lepi pogledi, crkva pored puta i na kraju Loznica, drugi veći grad posle Sremske Mitrovice. Nažalost, prolazak kroz Loznicu doneo mu je tugu. Divlja gradnja kao i u svakom gradu u Srbiji trenutno. Dok je seljak na selu prepušten zaboravu i borbi za opstanak, u gradovima niču betonski golubarnici, kupljeni od prodaje dedovine, iz muke ili greha, a nakon čega bivamo zarobljeni u nekoliko kvadrata stana. Bez trema, bez loze, bez dvorišta sa psom, tek terasa, klima pod glavu i pogled na komšijsku intimu.
Postavio je sebi pitanje: kada smo to mi tačno postali kolonija i izgubili svaku vrstu svoje državnosti i lične slobode? I tako, po kiši, magistralom, nezgodnim putevima, kraj velikih brzina i malo prostora sa strane gde je kiša pretvorila asfalt u reku, teškim nogama i natopljenim patikama, stigao je do Banje Koviljače i već pomenute porodice Gagović. Tamo ga je sačekala ljubav, a on okupan, u čistoj odeći, ispunjen zahvalnošću, ostaje tu na počinku, a čim se noge osuše i jutarnja kafa popije, put ga zove dalje!
Deveti dan hodočašća (Banja Koviljača – Zvornik)
Nakon doručka i jutarnje kafe u kući Gagovića, usledio je rastanak, za Baneta jednako emotivan kao i onaj pre devet dana kada se opraštao od porodice u Novom Sadu. Razmišljao je o jučerašnjem danu, punom ljubavi, izlazeći iz Banje Koviljače, sve dok ga magistrala nije povukla pod svoje okrilje, zahtevajući od njega da upotrebi sva svoja čula. Frekventna deonica, uski put, velike brzine. Kiša koja je padala juče sada je bila samo daleki, magloviti spomen, jer sunce je danas sijalo u punom sjaju. Nigde nikoga, samo on i automobili. Na povremenim proširenjima puta, uzimao je kratke pauze kako bi odmorio žuljeve koji su sve više izbijali, sve jači i bolniji.
U susretu s Drinom, u trenutku kada je dotakao vodu ove reke koju toliko voli, osetio je kao da ga je reka ponovo probudila za nastavak puta. Seo je uz obalu, umio se, sabrao misli i nastavio dalje.
Iako je put do Zvornika delovao kao vožnja u tišini, koja je s vremena na vreme prekinuta škripom guma, naišao je na grupu momaka koji su krenuli na Drinsku regatu. Pozvali su ga da im se pridruži, misleći da je i on na putu za Zvornik upravo zbog tog događaja. Ljubazno je odbio njihov poziv, poželeo im dobar provod i nastavio ka starom mostu.
Taj pešački most sa svojom najslađom granicom koju je do tada video na našim prostorima, bio je pravi raj za oči. Pešaci, koji su pripremali lične karte i prelazili most, neki su se vraćali kući s posla, dok su drugi tražili društvo i uživali u prijatnoj šetnji. S mosta se pružao predivan pogled na Saborni hram, tu velelepnu znamenitost koja gleda u Drinu i baca svoju senku na grad u pozadini.
Kod Hrama su ga sačekali divni Milenko i Nataša. Preko zajedničkih prijatelja iz Banja Luke saznali su za njegov pohod, te su odlučili da mu ponude smeštaj u Zvorniku. Dočekali su ga ljubazno i poveli do stana koji su mu iznajmili za to veče, kako bi mogao da se odmori. Nakon toga, pozvali su ga na ručak, gde su se bolje upoznali i razgovarali. U svoje srce upisao je dvoje novih ljudi za koje je bio zahvalan što je imao priliku da ih upozna na ovom putovanju. Ti ljudi će ostati u njegovim molitvama tokom nastavka puta. A što se tiče nastavka puta, složili su se samo jedno: Ovo je Republika Srpska, kucaj i vrata će ti se otvoriti!
Deseti dan hodočašća (Zvornik – man. Papraća)
U ranim jutarnjim satima, dok je magla još šaptala nad krovovima Zvornika, Branislav je napustio udobnost smeštaja i krenuo na put. Umesto da prati magistralni pravac, odlučio je da se kroz sela i šumske puteve popne ka planinskoj visoravni, ka Romaniji.
Opet u planinu, opet u naručje prirode. Romanija nije bila kao Fruška gora. Bila je surovija, divlja, nepredvidiva. I baš takvu ju je tražio. Put je u početku tekao glatko, jutro je bilo blago, sunce još nije stizalo da peče, a koraci su mu bili laki, vođeni verom i tišinom koja pročišćava. Jedino ga je tiho kopkala nesigurnost zbog toga što je prolazio kroz sela gde su živeli pretežno muslimani. Nije znao kako bi bio dočekan. U zemlji gde rat još šapuće kroz pukotine, gde mržnja nekima još nije zarasla, bio je to rizik. Ali, nije stajao. Nije prestajao da veruje, ni u Boga, ni u ljude.
Sela su se smenjivala, uspon je bivao sve strmiji, zrak sve tiši. A onda, mrtva tačka. Zemljani put koji je trebao da ga vodi do naselja Aškovići nestao je u šumi. Na mapi je postojao, ali priroda ga je, izgleda, ponovo uzela pod svoje. Napred nije mogao. Nazad — predaleko.
Ipak, Bog ga, kao ni do sada, nije napustio. Iza sebe je ostavio selo. Vratio se i u njegovoj tišini pronašao deda Savu, krhkog, ali bistrog starca koji mu reče da je to prvo srpsko selo u tom pravcu. Od 23 kuće, samo u pet ima života. Deda nije mogao s njim do kraja puta, godine ga više ne služe, ali mu je pokazao starinski način da pronađe stazu. „Kreni dijagonalno niz livadu do potoka. Kad ga pređeš, traži desni proplanak. Na njegovom zaravnjenju, uhvati pravac između dvije bukve. Samo ih gledaj, vode te do traktorskog puta. Nije tuda traktor prošao još od jeseni, ali put mora postojati.”
I zaista, put se pokazao, ali tek nakon sat vremena borbe kroz šumu. Izgreban, oznojan, pun straha, ali živ, Branislav je izbio na zapušteni šumski put. Nastavio je dalje, kako mu je deda rekao, do prvih kuća. U prvoj nikoga. U drugoj život.
Tu je saznao i za šakale, koji su se u poslednje vreme pojavili u ovim krajevima. I jedan mu zaista pretrča put, ali ga ne pogleda. Slava Bogu, ode dalje u šumu.
Na kraju, staze su se otvorile pred njim. Na izlazu iz šume, sedeo je čika Brane i čuvao ovce. Iznenadio se kad je video da je neko iz pravca guste šume izašao. A Branislav, obasjan suncem i radošću, seo je kraj njega, da podeli ono što je proživeo. Razgovarali su o putu, o ljudima, o mladosti i snazi, o ovčarskom životu koji sve ređe ima svedoka. Čika Brane mu je poželeo sreću i uputio ga na asfalt.
Još četiri kilometra pod suncem koje više ne miluje, već prži, i Branislav stiže u Manastir Papraća gde će prenoćiti. Prisustvovao je večernjoj službi koja je bila intimna i blažena, u trpezariji konaka jer se manastir trenutno renovira. Pronašao je duhovni smiraj i savet za dalje, jer ujutro ga čeka novi put, ka manastiru Lovnica.
Jedanaesti dan hodočašća (man. Papraća – man. Lovnica)
Nakon što se pričestio u manastiru Papraća, Branislav je, po običaju, seo na kafu s meštanima naselja koji su došli na liturgiju. Razmenili su po koju lepu reč, uz osmehe, pokoji stisak ruke, kao da se znaju oduvek. Potom je usledio skroman, ali srdačan ručak. Na rastanku se toplo pozdravio s ocem Nektarijem, monahom koji je, do tada, ostavio najdublji duhovni trag u njegovom biću. S pažnjom je slušao svaku reč tog mudrog čoveka, kao da mu svaka nosi delić istine koju dugo traži. Otac Nektarije ga je ispratio do ivice puta, obasjanog suncem, obezbedivši mu još dva mesta gde može prenoćiti, kada umor savlada telo, a duh potraži predah.
Branislav se, gotovo dečački, zaljubio u manastir Papraća i ljude koji su ga dočekali. Darovali su mu blagoslov za nastavak puta, a u razgovoru se rado prisećali njegovog dolaska, kako je, kroz gustu šumu, izronio pred manastirska vrata, vođen verom i Božijom rukom koja ga je sačuvala od minski zagađenog tla i divljih zveri koje sve češće silaze do naselja u potrazi za hranom.
Put ga je dalje vodio ka manastiru Lovnica. Vrućina neumoljiva, stopala ranjena, magistrala vijugava. Uspon, pa veliki spust, pa opet uspon. Ali svaki pogled na brda, na prirodu obasjanu svetlom koje se presijava preko krošnji, vraćao mu je snagu. Automobila nije bilo mnogo, a pauza još manje, kao da ga je nešto vuklo napred.
Relativno brzo stigao je do manastira Lovnica, pravog bisera ovih krajeva. Ženski manastir, skladno uređen, s freskama koje kao da dišu, ikonama koje sjaje tišinom svetosti. Nakon što je celivao svete ikone, pomolio se za sve one koji mu na ovom putu daruju ljubav i podršku. Upalio je sveće za žive i upokojene, javio se igumaniji i kao blagoslov dobio brojanice za majku i sestru. Osetio je kako ga iznutra obuzima neobjašnjivi mir, kao da su ga dodirnuli duhovi svetaca sa zidova, tihi, prisutni, budni.
Potom se zaputio da se sretne s Draganom Stjepanovićem, plemenitim čovekom, ocem petoro dece, koji je te večeri odlučio da bude otac i šestom. Večerali su zajedno, uz razgovor o naselju Šekovići, njegovim ljudima, istoriji i o Romaniji, toj staroj planini čija klima, reklo bi se, zna da čuva ljude od paklenih leta. Branislav je upoznao Draganovu porodicu, prijatelje, ljude sa srcem većim od kuća koje su im pružile gostoprimstvo.
Kasnije se povukao u smeštaj koji su mu Stjepanovići s ljubavlju obezbedili. Njegovo telo, ranjeno žuljevima, konačno je našlo predah. U tišini sobe, dok su se svetla gasila jedno po jedno, osetio je zahvalnost. Sutra ga čeka novi put ka Vlasenici, ka sledećem domaćinu, ka novoj priči.
Dvanaesti dan hodočašća (man. Lovnica – Vlasenica)
Jutros, u ranim časovima, Branislav je krenuo iz naselja Šekovići. U mislima je nosio toplinu doma porodice Stjepanović, čiji su ga osmesi i gostoprimstvo ispratili kao da putuje na kraj sveta. Njihova vrata bila su širom otvorena, a duša još šire.
Put ga je vodio prema Vlasenici, vijugavom cestom koja prati tišinu reke i šapat šume. Na jednoj strani, strme padine prekrivene borovima i senka koju samo jutro može dati. Na drugoj, nekoliko ovaca koje mirno pasu, pokoji pas čuvar što podigne pogled pa ga, prepoznavši kao prolaznika, a ne pretnju, opet spusti. Automobila gotovo da i nema. Samo priroda, povremeni šum potoka i ritam koraka, sve to kao da je govorilo da ovaj dan pripada samo njemu.
Noge su ga služile, ali su listovi pomalo brideli, tiho su ga podsećali da je uzbrdica ka Ravnoj Romaniji tek započela. Znoj mu se slivao niz čelo, ali pogled mu je ostajao vedar, uporan, odlučan. Svaki korak bio je razgovor sa samim sobom.
Nakon nekoliko sati hoda, zastao je u selu Tišča, gde je na raskrsnici naišao na neuobičajeno živ prizor, skupinu meštana koji su, iako je bilo tek devet sati ujutro, već punom parom pripremali vašar. Miris pečenog mesa i domaće rakije širio se u vazduhu, a zvuk klavijature dopirao iz pravca šatre koja se tek podizala.
Branislav je seo s grupom mladića koji su već ispraznili gajbu piva ispred lokalnog marketa. S pesmom na usnama i šalom u svakom stihu, u stilu Žareta i Gocija, spontano su stvarali stihove o Romaniji, ženama i piću, kao da su u kafanskom mjuziklu snimljenom na licu mjesta. „Felini bi mi pozavideo!” pomislio je Branislav, dok su se oko njega svi smejali i i dobacivali refrene tipa:
„Đe si, Borka, satrala te mina,
Obećala si roditi mi četiri sina!”
Pevalo se u višeglasju, melodijski savršeno, kao da su vežbali godinama. Branislav se iskreno nasmejao, nije znao da li ga je više dirnula njihova vedrina ili činjenica da su se svi u selu ponašali kao porodica.
Gospođe iz komšiluka donele su mu kafu i keks. „Nemoj njih slušat’, sinko.” govorile su, dok su ga istovremeno milovale pogledom. A oni, kao po dogovoru, odgovarali opet stihovima, dobacujući jedni drugima, svakome po nešto, u šali, ali iz srca.
Nakon kraće pauze i nekoliko testiranja mikrofona iz obližnje šatre, Branislav je ustao, zahvalio se svima i poželeo im dobar provod. Osećao je da iza sebe ostavlja jedno toplo, živopisno poglavlje koje će dugo nositi sa sobom.
Dalje je nastavio kroz netaknutu prirodu, u smeru Vlasenice. Putem ga je dočekao restoran „Grand kod Ćeće”, gde su ga braća Goran i Zoran dočekali kao rođenog, sa toplim ručkom, osmehom i sobom u kojoj će provesti noć. Tu će, uz tišinu sobe i težinu dana, videti umorne noge i napuniti srce za nastavak puta, jer, Branislav nije samo putovao kroz prostor, on je hodao kroz priče ljudi, kroz krajolike, sve do same duše ovog kraja. A do Ravne Romanije još ima da se hoda.
Trinaesti dan hodočašća (Vlasenica – Han Pijesak)
Rano jutro u Vlasenici bilo je protkano maglom. Branislav je tiho zakoračio na put, ne samo onaj asfaltni, koji vijuga ka Han Pijesku, već i unutrašnji, dublji, ka sebi. Pred njim je stajao najveći uspon dosadašnjeg hodočašća: zvaničan ulazak na planinu Romaniju, u njene guste šume i davne tišine.
Držao se magistralnog puta, koji je, srećom, bio dovoljno pust da mu omogući miran hod. Asfalt se presijavao pod jutarnjim suncem, a krivine su se nizale kao serpentine duše, levo, desno, pa polukrug, pa opet gore, više, kao da će dotaknuti samo nebo. Uz put je primećivao automobile kako staju; putnicima je bivala muka od silnih zavoja. I sam, iako pešak, osetio je mučninu.
Ono što mu je pružalo olakšanje bila je gusta šuma što se nadvijala s obe strane puta. Njena hladovina bila je kao melem, a mir duboki. Tihi mir uvodio ga je u meditaciju. Lutao je mislima, prebirao po starim razgovorima, tražeći u njima odgovore za puteve koje je izabrao, raskrsnice na kojima se zadržavao predugo, ciljeve koje je sumnjičavo postavljao. Pitao se kuda dalje i zašto.
I tako, korak po korak, stigao je na vrh. Romanija. Planina ga je dočekala tiho, ali moćno. Osetio je kako mu telo bridi, kao da stoji na svetoj zemlji. Pred njim su se ukazali ljudi, jednostavni, snažni, kako kose travu, gone krave, vuku drva traktorima. Osetio je da pripada, da je stigao kući.
Njegovo prvo „Pomaže Bog” naišlo je na topao odgovor, kao da se nikada nisu rastajali. U kratkom razgovoru otkrili su mu da ovde, na Romaniji, ljudi još žive sporije, istinitije, bliže zemlji i Bogu. Od njih je saznao i put za smeštaj u „Planinskoj kući”, a uz to mu je ponuđeno polušaljivo, a možda i ne, da ostane, da se oženi ili makar da ga neko preveze do Sarajeva na leđima konja. Takav je humor planine, grub, iskren i pun duše.
Psi, o kojima su ga unapred upozoravali da bi mogli biti opasni, bili su njegovi saputnici. Mirno su ga pratili, kao da su znali da ovaj putnik ne nosi ništa osim nemira u grudima i radoznalosti u očima.
Po dolasku u konačište, dočekao ga je konobar Darko, jedini prisutni u tom trenutku. Smestio ga je s osmehom, doneo mu obrok i uz kratku poruku „Javi ako ti bilo šta zatreba”, povukao se i ostavio mu mir.
Nakon ručka, Branislav je odlučio da obiđe obližnju crkvu. Kapija je, nažalost, bila zaključana, ali uspeo je prići dovoljno blizu da oseti duh mesta, da vidi kako se njeni zidovi stapaju s nebom. Stajao je neko vreme ispred nje, sklopljenih dlanova, ne iz običaja, već iz potrebe.
Vratio se u sobu. Noge su ga bolele, žuljevi su mu se otvorili, ali duša mu je bila tiha, čista. Seo je na ivicu kreveta, obuo vunene čarape, otvorio knjigu koju je nosio sa sobom od početka puta i tonuo polako u večernji odmor. Sutra će nastaviti dalje, ali večeras, večeras pripada Romaniji.
Četrnaesti dan hodočašća (Han Pijesak – Sokolac)
Branislava je na put ispratio Darko, dok se tišina naselja još nije sasvim povukla pred svetlom novoga dana. Lagano se budio Han Pijesak, ušuškan među drvećem, sa prvim zvucima testera iz šume i automobilima koji su se, jedan po jedan, uključivali na magistralu, vozeći komšije na posao.
Asfalt pod nogama, drveće nad glavom, miris smole i vlage. Han Pijesak s razlogom nosi titulu vazdušne banje, ovde kiseonik ne samo da ispunjava pluća, već i pročišćava misli. Sve diše spokojem.
Na putu, u restoranu „Gromki”, čika Mića. Otac dvoje dece Branislavovih godina, dočekuje ga sa doručkom i kafom. U razgovoru što teče bez žurbe, dele misli o životu, o njegovoj težini, ali i o skrivenoj lepoti koja se, poput zlata, otkriva samo onima koji iskreno tragaju. Pričaju o ljudima, o Mićinom boravku u ratu, o ljudskim navikama, poslovima, o poštenju i čojstvu, o istoriji što se prenosi kroz kazivanja starih. O svemu po malo, a opet, o svemu što je važno.
Posle tog dragocenog susreta, uz zahvalnost i osmeh, Branislav nastavlja put. Smenjuju se šume i doline, u dolinama ljudi, njihova imanja, stoka, usputni topli razgovori i srdačni pozdravi, u šumama, tišina. A u toj tišini, misli, molitve, pokoji znak bola što se javlja u stopalima, ali i istrajnost koju duša ne da da se ugasi. Korak po korak, do Sokolca.
Na ulazu u grad, Božidar. Mladić koji je imao slično iskustvo kao Branislav gde je koračao od Sokolca do manastira Ostrog. U Branislavljevom šepanju kao da je prepoznao sebe, te mu je odmah prišao i ponudio se da bude njegov domaćin u gradu. Njihov susret su zakazali za kasnije kada se Branislav odmori i dođe kod Dejana, vlasnika restorana „Frenč”, koji večeras Branislavu pruža i obrok i prenoćište. Ovaj otac četvoro dece već četrnaest puta je prešao peške put od Sokolca do Ostroga.
Vremenom je svoje lično putovanje pretvorio u misiju: zajedno sa ljudima poput Božidara osnovao je humanitarnu organizaciju „Sveti Vasilije Ostroški”, s kojom su učinili mnoga plemenita dela na području Sokolca @ugsvosokolac. Branislav je tu, među njima, prepoznao duh predaka – srpsko čojstvo, gostoljubivost, vrlinu koja se prenosi sa kolena na koleno.
Zatim, ponovni susret sa Božidarom koji ga vodi do manastira Knežina, pokazuje mu znamenitosti i duhovna mesta ovog kraja. Potom se okupljaju u kafani „Frenč” gde ga članovi udruženja „Sveti Vasilije Ostroški” snabdevaju za nastavak puta i uz osmeh i blagoslov svi ovi divni ljudi žele mu da ga Bog prati. Pozivaju ga da im se, nekom drugom prilikom, pridruži rame uz rame na putu ka Ostrogu, ne kao usamljeni hodočasnik, već kao brat među braćom, deleći snagu vere i zajedništva.
Taj poziv, taj susret sa ljudima čiji je život prožet radom, verom, porodičnim vrednostima i tihošću svakodnevice, duboko se urezuje u Branislavljevu dušu. Njihova odvažnost postaje i njegova snaga. Kao da mu se u DNK ugravirala čestitost jednog naroda. I s tom novom snagom, on nastavlja dalje.
Petnaesti dan hodočašća (Sokolac – Jelovci)
Jutro u Sokolcu probudilo je tišinom, kakvu samo planinska zora može roditi. Branislav je stajao na pragu doma, ruksak na leđima, srce ispunjeno nemirom i radošću. Božidar, njegov prijatelj i saputnik duhom, iako tog dana nije mogao s njim dalje, bio je tu da ga isprati. S osmehom i tihim rečima blagoslova, pružio mu je mali dar i poželeo mu sretan put i lake korake.
Koraci su odzvanjali suvom zemljom i sitnim kamenjem planinske staze dok je napuštao granice naselja. Šuma ga je brzo zagrlila, hlad, miris smole i cvrkut ptica činili su svod iznad staze koja je vodila dalje, u nepoznato. Kada je izbivši iz gustog zelenila zakoračio na magistralu, otvorio se pred njim prizor koji je oduzimao dah: Romanija, veličanstvena i stamena, stajala je kao drevni čuvar između neba i zemlje.
Hod je postajao sve teži. Uzbrdica je pritiskala grudi, a svaki novi korak nosio je bol u žuljevima i mišićima koji su sve više postajali svesni napora. No i ta patnja imala je svoju tišinu, onu lekovitu, u kojoj čovek čuje sopstvene misli, molitve, dah života.
Na visoravni – Ravna Romanija – vetar je mirisao na slobodu, a sunce pržilo srčano i neumoljivo. Tu je korak bio lakši, duša razigranija. Uskoro se staza odvaja od magistrale, stazica vodi ka manastiru Sokolica, smeštenom mirno, poput zaklona, u naručju planine. Taj manastir, posvećen Svetom Đorđu, zaštitniku doma Aleksića, bio je više od arhitekture. Bio je susret. Tu ga je autom sustigao i divni Milan iz Sokolca, koji mu je doneo doručak, osveženje, koju čokoladicu da povrati šećer i nešto novca da mu se nađe na putu, uz ono najvažnije, otvorenost da ga nazove šta god da mu u putu zatreba.
Otac Andrej ga je u manastiru dočekao s osmehom i prostro pred njega skromnu, ali blagu trpezu, kafu što miriše na detinjstvo. U razgovoru koji je sledio, reči su tekle poput izvora, o veri, o životu, o gubicima i darovima, o putu koji vodi i kad ne znaš kuda ideš. Branislav je upalio sveće, za pokojne, za žive, za porodicu i prijatelje i sve one koje je sreo na ovom putu, a koji su ga darivali pogledom, toplom rečju i srcem.
Kad je ponovo zakoračio u dan, sunce se već pomicalo ka zapadu. Spuštajući se s Romanije, pejzaž se menjao, pašnjaci prošarani ovcama, krave što pasu u tišini, šume koje se gube u daljini. Svaki prizor bio je kao poglavlje svetog pisma prirode.
U Mokrom, pred njegovim dolaskom, stajao je drugi Branislav – Krljaš – čovek otvorenog srca, sa osmehom domaćina. U porodičnoj kući, dočekala ga je i Ana, njegova supruga, kao i njihova najmlađa kćerka Anika. Ručak je bio prožet toplinom i pažnjom: ne samo kroz jelo, već i kroz razgovor. Govorili su o životu u Mokrom, o prošlim vremenima, o veri koja ih vodi i nadi koja ih drži.
Uveče su zajedno otišli do Pala. Grad je disao tiho, ali puno, ulice, šetači, građevine, ljudi. Na glavnom šetalištu zastali su kod Hrama, fotografisali se za uspomenu, a potom svratili u kafić Pisaro – o kojem je Branislav toliko čuo. I sve je bilo istina: mirisi kafe, muzika, umetnost, lica koja se pamte. Domaćini ovog kutka sveta bili su duša lokala, kao da su svi sedeli za istim stolom, u nekom dubljem razumevanju.
Povratak kući protekao je u tišini, onoj spokojnoj, kada reči više nisu potrebne. Kasna večera, razgovori puni prisnosti i potom laku noć. Branislav se osvrnuo na dan iza sebe, svaki korak, svaki susret, svaka reč, bili su darovi.
Sutradan, nakon jutarnje kafe i još jednog toplog razgovora, Branislav će se pozdraviti sa porodicom Krljaš. Ruksak će ponovo biti na ramenima, ali srce će biti lakše. Put ga vodi dalje, prema Sarajevu, prema novim usponima i dolinama, prema novim ljudima, tišinama i susretima.
Jer put nikada ne prestaje, on samo menja lice. A svaki korak, ako je hodan u veri i otvorenosti, vodi ka svetlu.
Šesnaesti dan hodočašća (Jelovci – man. Tilava)
Branislava je jutros, uz osmeh i šolju tople jutarnje kafe, ispratio njegov dragi imenjak – Branislav Krljaš. Bila je to tiha, ali značajna scena, gotovo obredna. U tišini tog oproštaja bila je sažeta čitava rečenica ljubavi, brige i razumevanja.
Sendviči su već bili pažljivo spakovani, ne kao puka hrana, već kao mali prtljag pažnje – zalog sigurnosti na putu. I tako je, gotovo neprimetno, počeo novi dan i nova stranica Banetovog hodočašća.
Put ga je vodio prema Sarajevu, srcu Bosne i mestu mnogih priča. Hodao je korak po korak, kao da želi da svaka stopa upije nešto od zemlje kojom prolazi. Došao je do račvanja koje deli pravac za Pale i Sarajevo i tu je, bez kolebanja, skrenuo desno, ka staroj magistrali što vodi kroz srce planina, klisura i tunela.
Bio je to, kako će kasnije priznati, najteži deo puta do sada. Pet tamnih tunela, hladnih i vlažnih, isprepletenih s usponima koji su tražili i snagu i strpljenje. Iznad glave nebo koje se s mukom probijalo kroz planinske vrhove, a oko njega, beskrajna kolona automobila s kojima je, na tom uskom putu, bilo teško uspostaviti zajednički ritam. S leve strane kanjon Miljacke, što duboko para zemlju, a s desne strane moćna planina, nema i strpljiva, kao večni svedok svih prolaznika.
Ipak, svaki uspon nosi i nagradu. Na kraju puta pojavila se tabla koja označava ulazak u Sarajevo. Grad ga je dočekao šarenilom grafita, prvim zgradama, mirisima koji dolaze iz daljine. Ali Branislav se tu nije zadržavao, njegov cilj je bio dublji, tiši, gotovo skriven: Istočno Sarajevo, naselje Tilava i novopodignuti manastir koji nosi isto ime. Mesto molitve, tišine i susreta.
Tu ga je dočekao otac Sava, ali i još dvoje ljudi koje nikada nije očekivao da sretne na svom putovanju: freskopisci, Drago i još jedan imenjak, Branislav. Ti susreti nisu bili slučajni, nosili su u sebi neku višu logiku, neku skriveniju milost.
Zajedno su ručali za jednostavnim stolom, razgovarali dugo i duboko, a zatim se u tišini priključili večernjoj službi, gde je svaka reč imala težinu i svaka tišina govorila više od reči. Branislav je pratio njihov rad, osetio je na zidu precizne pokrete četkica, molitveno oslikavanje zidova koje će zauvek ostati svedoci njihovog dara. Način na koji su ti ljudi radili bio je molitva u pokretu.
Zabeležio je nekoliko fotografija, ne zbog estetike, već da bi sačuvao sećanje na ovaj neočekivani, a tako važan trenutak. Večera je bila skromna, ali ispunjena zahvalnošću. Na kraju dana, kad se povukao u sobu da se odmori, sećao se svakog razgovora, svake reči koju su tog dana izgovorili. U mislima mu je bila i Bileća, grad iz kojeg dolaze njegovi novi prijatelji, a gde je već pozvan u goste.
I dok su misli kružile sobom, mešajući se s tišinom, Branislav je tonuo u san s osećajem da put kojim ide nije samo fizički – već put prema sebi, prema smislu, prema nečemu što ga čeka iza svakog novog koraka.
Sedamnaesti dan hodočašća (man. Tilava – Hadžići)
Jutros je Branislav, kao hodočasnik tišine, ranom zorom napustio manastir Tilavu i zakoračio u svoj 424. kilometar. Nebo je još uvek bilo osenčeno blagim plavetnilom koje prethodi izlasku sunca, a zvuk njegovih koraka bio je jedini koji je narušavao sablasni mir jutra. Krenuo je istim putem kojim je došao, preko Istočnog Sarajeva, ka Ilidži, kroz uspavani grad, kraj tihe reke Bosne, čije su obale, obgrljene zelenilom i ranim suncem, izgledale kao da izranjaju iz neke druge stvarnosti.
Ulice i bulevari, još uvek uspavani u lepoti svoje tišine, činili su se poput svetih staza, netaknuti, neokaljani, kao da ih još niko nije prošao toga dana. A onda, dolaskom do magistrale, realnost je polako počela da pulsira: promet, brujanje motora, miris putovanja. Ipak, nešto je vodilo Branislava dalje, dublje, kao da nije on birao put, nego put njega.
Nije planirao da stane, ali crkva Svetog Save u Blažuju pojavila se pred njim kao otkrovenje, gotovo niotkuda, kao znak. Nije mogao da je zaobiđe. I nije trebao. Dočekala ga je teta Danka, žena zračeće dobrote i neugasle vere. Otvorila mu je vrata svetinje, da celiva ikone, da upali sveće, da se tiho pomoli za one koje nosi u srcu. Bio je to trenutak milosti. Miris tamjana i sveća, tišina hrama i treptaj nebeske prisutnosti. U razgovoru s njom, Branislav je otkrio mnoge priče: o crkvi, o vladici koji ju je podigao, čije se svete mošti danas čuvaju upravo tu, u crkvi, o narodu ovoga kraja, o Dankinoj ličnoj patnji i veri koja sve to nadvisuje. Bio je to razgovor koji nije imao kraj, niti ga je Branislav želeo. Vreme je zastalo.
U međuvremenu, njegovi prijatelji iz Sokolca trudili su se da mu nađu prenoćište na ruti do Konjica. Nije hteo da pedesetak kilometara puta svede u jedan dan; hodočasnik mora znati kad treba stati. Ali sezona je bila u punom jeku, moteli puni, magistrala užarena, naselja mala i skromna, bez mnogo smeštajnih jedinica. Činilo se da su sva vrata zatvorena.
Na kraju, morao je čak i da se vrati unazad jedan deo puta do jedinog slobodnog motela kojeg je već bio prošao. Bio je to starinski restoran uz put, s mirisom kuvanih jela i pričama ispričanim između zalogaja. Tu su putnici nalazili okrepljenje, neki samo večeru, a neki i krov nad glavom.
U bašti restorana, uz jednostavnu večeru, Branislav je posmatrao kako put još uvek vrvi od automobila koji jure prema moru, noseći nestrpljive putnike u potrazi za odmorom, begom, zaboravom. Sutra će, znao je, i oni biti njegovi saputnici, makar na trenutak, dok ih ne pretekne ili oni njega.
U razgovoru s konobarom, razmenio je priče o Sarajevu i Novom Sadu, o gradovima i ljudima koji ih čine posebnim. Bilo je to kao da dva sveta, dva pogleda, sedaju za isti sto i dele hleb.
Na kraju dana, povukao se u skromnu sobu iznad restorana. Tamo će, pod senkom jedne obične noći, obnoviti snagu za nastavak svoga hoda, ne samo cestom, nego i ka nevidljivim predelima duše. Jer svaki put, ako ga pratiš srcem, postaje hodočašće.
Osamnaesti dan hodočašća (Hadžići – Konjic)
Jutro se rađalo tiho nad Hadžićima, obavijeno svežinom koju je noćna kiša ostavila za sobom. Cesta, još vlažna i mirisna, disala je spokojno, a zrak je nosio blag dah planine i vlažne zemlje. Branislav, s ruksakom na leđima i mislima okrenutim unutra, zaputio se starom magistralom, kroz prirodu i naselja, gde su se smenjivali prizori ljudskih života i dodiri tišine.
Autoput, nova aorta zemlje, odvlačio je buku i žurbu na drugu stranu planinskog masiva. Branislav je ostao sam sa svojim putem – putem koji ne bruji, koji ne juri, već šapuće. U toj tišini, prošao je kroz Pazarić i Tarčin, naselja koja kao da spavaju uz cestu, mirna, s očima kuća koje ga nemo prate. Pred njim se uzdizalo Ivan-sedlo, poznato po svom oštrom usponu, gde korak postaje molitva.
Banetov tunel, onaj stari, tiši, bio je više od prolaza. Bio je kapija između dve stvarnosti. S jedne strane – Bosna; s druge – Hercegovina. Dok su vozila na autoputu jurila kroz moderni, dugi tunel, njegov prolaz kroz stari tunel bio je susret sa sobom, sa prošlim i budućim putem, obasjan unutarnjom svetlošću.
Nakon toga, pad, nizbrdica, stari putevi između napuštenih kuća, pašnjaka koji više ne pamte stado i sela koja su postala senke, tiha i usamljena. Bradina, istorijski obojena, dočekala ga je kao stari znanac. Tamo se završava autoput, a sve što je bežalo od njega, buka, brzina, nemir, ponovo se sliva na njegovu stazu. Tri trake, ubrzanja, uski prolazi i večna borba sa ivicama puta. Tek povremeno, prodavač meda i sena drveća nudili su trenutak predaha.
Konjic se ukazao u daljini dok je sunce peklo, a telo umorno titralo od napora. Stopala nagrižena, zglobovi bolni, ali duh uspravan. U gradu ga je dočekala porodica Biberdžić, topla i predana, oličenje hercegovačke gostoljubivosti. Čika Dragan, čuvar pravoslavnog hrama Vasilija Velikog, pokazao mu je crkvu, zapise i sveće koje još gore za one što pamte. Branislav je upalio svetlo u tišini hrama, molitveno, sa zahvalnošću.
U večernjoj tišini doma, pod krovom dobrih ljudi, vodili su razgovore o životu, o veri, o opstanku i nadi. I dok je telo nalazilo zasluženi odmor, um je bdeo, prožet osećajem zahvalnosti. Ne samo na hrani i krevetu, već na susretima, lekcijama i blagosti koju nosi samo put koji ide kroz tišinu.
Branislav je znao, nije prešao samo kilometre, već i slojeve sveta, slojeve sebe. Put nije bio samo geografski, bio je duhovni, unutrašnji, prožet svetim zrakom planina, čovekove dobrote i Božje tišine.
Devetnaesti dan hodočašća (Konjic – Jablanica)
Nakon mirisne jutarnje kafe na terasi porodice Biberdžić, gde su ga toplina doma i pažljivo pripremljeni saveti za dalji put ispratili kao blagoslov, Branislav je nastavio svoje putovanje. Stazom života i stazom zemlje, polako je ostavljao za sobom naselje, krećući se prema magistrali koja vodi ka Jablanici. Put, iako ne dug, postavljao je izazove dostojne hodočasnika, ne zbog kilometara, već zbog neprekidnih zvukova guma i grmljavine motora.
Sav svet, činilo se, krenuo je na more. Reke automobila, teških kamiona na redovnim rutama, ali i svakodnevna užurbanost lokalnog stanovništva mešali su se na toj uskoj, planinskoj cesti. Branislav se često morao sklanjati gotovo uz sami stenski zid kako bi propustio vozila, osećajući kako se buka automobila s njegove leve strane odbija od planinskih litica poput nemirnih jeka. A s desne strane, u suptilnom kontrapunktu, Neretva i Jablaničko jezero šaptali su mu o večnosti, o miru, o onom nevidljivom što teče tiše od reke i dublje od jezera.
Kilometar po kilometar, tunel za tunelom, most za mostom… Put je bio kao tkanje između čoveka i prirode, između žubora i režanja, između sabranosti i izazova. I tako, stigao je u Jablanicu.
Ušuškana među planinama, umivena bistrom Neretvom, Jablanica je dočekala Branislava u tišini koja nosi glasove prošlosti. Obišao je memorijalni kompleks Bitke na Neretvi – most koji danas ne vodi nigde, ali u srcima i dalje spaja ljude. Gledao je slike iz vremena komunizma, čitao propagandne poruke i upijao istorijske činjenice. U njegovom umu slagala se slojevita slika prošlosti, ne samo jedne bitke, već jednog naroda, jednog vremena, jedne Jablanice.
Posle razgledanja, krenuo je ka hotelu Park. Tamo ga je, s osmehom i toplinom domaćina, dočekao Bojan Bogdanović, posrednik između njegove tetke Sanje Mrkajić iz Amerike i njega samog. Ljubazno mu je objasnio sve o hotelu i gradu, preporučio mu gde da ide, šta da poseti. Branislav je konačno odahnuo. Telo je tražilo odmor, a duša je bila ispunjena.
Predvečer, spustio se do hotelskog bazena. Voda je grlila umorno telo, a sunčevi zraci igrali su po površini kao da se igraju i s njegovim mislima. Dan je izgledao kao jedan od onih u kojem će tišina biti jedini saputnik. Ali tada se pojavila Darja.
Devojka iz Rusije, u prolazu, profesorica iz Moskve. Sličnih godina, srodnih zanimanja i duhovnih traganja. Jezici su se možda saplitali, ali duše su se razumele. Razgovor je tekao, spontano, iskreno, bez plana i cilja, osim da traje. I trajao je, do poslednje kapi sunca toga dana.
Na kraju, dok se noć spuštala na Jablanicu, Darja mu je poželela sretan put. Nije znala kuda ide, ali znala je da ga čeka nešto važno. Rekla mu je da joj jednog dana, kad se ponovo sretnu, ispriča o svemu što je doživeo. On se nasmešio, znajući da taj susret, ma kad bio, već nosi obećanje.
Tako je završen još jedan dan Banetovog putovanja. Sutra, ako Bog da, kreće ka cilju. Dug i zahtevan put leži pred njim, ali manastir Žitomislić već ga poziva – tiho, postojano, poput molitve koja nikad ne prestaje. I on zna: neće stati.
Dvadeseti dan hodočašća (Jablanica – Mostar)
Branislav je stigao u Mostar.
Nije to bio običan dolazak, ni običan dan. Bio je to trenutak koji se ne meri kilometrima, već verom, suzama, znojem i molitvama. Tog dana, njegova duša je prešla više nego telo, nadvladala je strah, bol, sumnju. Na asfaltu, razapetom između Jablanice i Mostara, ostali su tragovi njegovih koraka, dok je u njemu rasla tiha pesma zahvalnosti.
Pedeset kilometara. Toliko je danas prešao. Lični rekord, ali i mnogo više od toga, čin predanosti cilju koji nije bio samo Mostar kao tačka na karti, već nešto što je gorelo u njemu: zov Neretve, zov predaka, zov smisla. Tog dana, da je bilo išta drugačije, ne bi izdržao. Da je vera zakazala, da su misli posustale, stao bi. Ali Mostar ga je zvao. Neretva ga je vodila. Cilj je bio više od cilja, bio je obećanje. I on je verovao.
Molio se u tišini svojih misli, u šumu vetra i škripi patika. Prisećao se svake poruke podrške, svake izgovorene reči koja mu je na ovom putu grejala srce kao ognjište pod planinom. Nije stajao, iako su kiša i vetar parali drum, automobili ga prskali, a oblaci zaklanjali sunce. I tada bi sebi rekao: „Samo još malo. Samo još malo.”
Na desetom kilometru pred Mostar zglob leve noge mu je otkazao. Otekao, bolan, jedva je nosio njegovo telo, ali Branislav se nije zaustavljao. Koračao je, polako, kao kornjača, ali nepokolebljivo. Upravo ta usporenost, ono što bi mnogi nazvali slabošću, bila je njegovo spasenje. Samo dvadeset metara ispred njega, kamion se zabio u automobil. Srećom, niko nije bio povređen. Ali on je shvatio: u tom trenutku bola, Bog ga je sačuvao.
Kolona se stvorila, vozači su izlazili, pitali, komentarisali… i u toj gužvi, misli su mu bile odvučene sa zgloba koji više nije bio samo zglob, već cela planina bola pod njegovim ramenima.
A onda, lica. Prepoznatljiva, draga, nasmejana. Dubljevići, njegovi rođaci. Dočekali su ga. I srce mu se steglo, ali ne od tuge, već od neizmerne radosti. Mostar. Uspeo je!
Kanjon Neretve, taj neumoljivi svedok mnogih sudbina, ostao je iza njega. Ispred njega još samo jedan stepenik. Jedan dan. Petnaest kilometara.
Sutra, na Ognjenu Mariju, ako Bog da, Branislav će, nakon kafe sa porodicom, nastaviti ka Manastiru Žitomislić. Tamo ga čeka mir. Tamo ga čeka molitva. Tamo ga čeka zemlja koja ga je zvala sebi.
Nadamo se da će oko deset sati ujutro ugledati zidine manastira, osetiti miris tamjana i čuti šapat predaka koji su tu zakopani. Dan će provesti sa ljudima koji su mu verovali, sa sveštenstvom koje će ga blagosloviti i sa sobom, jer niko na ovom putu nije hodao s njim kao što je hodala njegova vera.
Branislav nije samo stigao u Mostar. On je stigao u sebe.
Cilj – od Mostara do Žitomislića
Branislav je prešao skoro 600 kilometara peške. Od kuće u Novom Sadu do manastira Žitomislić. Nije tražio slavu, ni potvrdu. Tražio je smisao. Tražio je tišinu u kojoj se čuje istina. Jutros, tačno u 10 časova, stao je pred vrata manastira, kako je i rekao i kako mu je i sam Bog šapnuo da će biti. Nije gledao oko sebe. Gledao je ka unutra. U sebe.
Ispred manastira su ga dočekale porodice: Dubljevići, Radovići, Simići, Pudari, Puhala, Svrdlini, Aleksići. Ljudi koji nisu postavljali pitanja. Samo su pružili ruku i srce. Njihovo poštovanje prema putniku bilo je iskonsko, hercegovačko.
Zidine manastira govore više od knjiga. Spaljivan, rušen, pa ponovo građen, kao i narod oko njega. Nema pisanih tragova o Banetovim precima, ali ima zidina. Ima zvono koje još zvoni. I trojica duhovnika: Danilo, Lazar i Konstantin. Oni drže manastir, kao što ljudi drže jedno drugo kad zatreba.
Žitomislići nisu samo mesto. To je osećaj da pripadaš. Neretva, vinogradi, maslinjaci i grobovi sa srpskim prezimenima. Ostalo ih je malo u selu, ali ono što je ostalo, drži duh. I ne da da nestane.
Branislav zna da ovaj put nije bio samo fizički. U svaki korak stao je razgovor, pogled, dodir, blagoslov. Svi koje je sreo ušli su u njegovo srce. U njegovo ime i prezime. U njegovu veru. Na kraju puta, ostaje zahvalnost. Bogu, ljudima, zemlji. I nada da ono što je započeto, traje.
Vidovdanska akcija još traje. Branislav je hodao zbog doma za porodicu Krstić, zbog obnove crkve Svetog Spiridona i škole Blagoje Radić. Ko hoće, još može da pomogne. Time se put zaokružuje. Time hodočašće prelazi u delo. A oni koji žele da prate slike i snimke sa putovanja, kao i ono što tek dolazi, mogu to učiniti na profilu: @tragnomada
Putevi se završavaju. Ali ono što se na njima pronađe, traje. Na Božijoj karti vere, urezanoj u njegova stopala i srce, zapisani su putevi koji će ga voditi dalje, ali i vraćati onima koje je na ovom hodočašću sreo.
Kao znak blagoslova i duhovne povezanosti, Branislav je iz manastira Žitomislić poneo ikonu Svetog Đorđa, zaštitnika porodice Aleksić. Taj poklon nije samo uspomena, već zavet i štit, da ga čuva na svakom daljem putu, kao što ga je čuvao i na ovom.
Mediji:
https://banjaluka.net/glumac-branislav-aleksic-krenuo-na-humanitarno-hodocasce-od-500-kilometara/
